Колико пензионери заиста воле да напуштају градове у потрази за „мирнијим животом"

Када дође време за пензију једно од првих питања које се поставља је: „Где живети? Остати у граду или га заменити мирнијом локацијом и повољнијом ценом стамбеног простора и рачуна?". У региону, пензионери воле да старост проведу у Охриду и Требињу, а они који могу да бирају у Србији, одлучују се за Врњачку бању, Соко бању или Ковиљачу, као и за Нови Сад, Ниш, Сремске Карловце, а у последње време и Сомбор.

„Тешко је дати један униформан одговор и рећи пензионери иду или остају“, наглашава Надежда Сатарић, председница Удружења АМИТИ додајући да одлука зависи од више фактора – породичне ситуације, здравља, финансија, али и личних афинитета.

Избор се углавном креће између сигурности и мира. Многи пензионери који су током радног века били везани и за град и за село, по одласку у пензију враћају се у своја родна места. Тамо на пример обрађују земљу и живе мирнијим темпом, док станове у градовима често уступају деци.

С друге стране, значајан број старијих ипак остаје у урбаним срединама. Разлози су практични: близина здравствених установа, апотека, пијаца и јавних служби. „Посебно после седамдесете године, логистика постаје кључна – лекар, апотека, пијаца“, истиче Сатарићева.

Постоје и они који комбинују – лето проводе у викендицама или бањама, а зиму у граду. Неки, пак, остају тамо где су провели највећи део живота, због снажне повезаности са окружењем, породицом и друштвеном мрежом коју су изградили за живота.

Мањи број пензионера, углавном бољег материјалног стања, одлучује се за активан живот и путовања. „Имамо и осамдесетогодишњаке који пишу како су са 75 година освајали планинске врхове“, наводи Сатарићева.

Заједнице (пензионерске комуне) као нови модел живота

Поред традиционалних избора, у Србији се појављују и нови модели живота у старости. Један од њих је пројекат еколошке заједнице у Барajeву, који развија Фондација Међугенерацијски волонтерски центар.

Како објашњава Загорка Анђелковић, председница Фондације „Међугенерацијски волонтерски центар” идеја је настала из потребе да се одговори на проблеме усамљености, сиромаштва и недовољне бриге о старијима.

„Још 2008. смо размишљали шта радити у старости, а 2023. и 2024. смо започели конкретну реализацију“, каже она.

Пројекат подразумева изградњу заједничких и индивидуалних стамбених јединица, укључујући еколошке мобилне кућице, као и заједничке просторе – кућу, башту и пратеће садржаје. Посебан акценат стављен је на одрживост, кроз регенеративну пољопривреду и заједничке активности.

Оно што овај модел чини специфичним јесте његова међугенерацијска природа. „То није заједница само старијих – ту живе и млађи. Најмлађи има мање од 30 година, а најстарија особа 81 годину“, истиче Анђелковић.

Искуства из иностранства показују да овакви облици становања могу бити веома успешни, посебно у земљама где се пензионери организовано селе у климатски повољније крајеве и живе у заједницама које подстичу активан и друштвено испуњен живот.

Иако је овај концепт још у развоју у Србији, он указује на могућност да се старост проживи другачије – у заједници, активније и уз већу међусобну подршку.