Шта сте све спремни да издржите да бисте били виши још неколико центиметара

Операција продужавања удова коју спроводе хирурзи, обећавају већу висину. Поступак који је некада био резервисан за исправљање тешких ортопедских проблема, сада је постао козметички тренд. Иако може звучати као брзо решење за оне који се надају да ће се учинити вишим, поступак је далеко од једноставног. Кости, мишићи, живци и зглобови плаћају високу цену – а ризици често надмашују резултате.

Продужавање удова није новост у хирургији. Поступак је пионирски спровео педесетих година прошлог века, совјетски ортопедски хирург Гаврил Илизаров, који је развио систем за лечење лоше зараслих прелома и урођених деформитета удова.

Његова техника је направила својеврсну револуцију у реконструктивној ортопедији и остала је темељ данашње праксе.

Иако је број људи који се сваке године подвргавају козметичкој операцији продужавања удова и даље релативно мали, поступак добија на популарности. Специјалистичке клинике у САД, Европи, Индији и Јужној Кореји пријављују све већу потражњу за процедурама „повећавања висине" које коштају десетине хиљада фунти.

Неки извештаји указују да у одређеним приватним клиникама, број козметичких (естетских) операција продужавања удова сада премашује оне који су медицински неопходни. Ово свакако одражава културну промену, где су људи спремни да се подвргну захтевном, високоризичном медицинском поступку како би испунили друштвене идеале о висини, пише Science Alert.

Процедура почиње сечењем костију

Хирурзи почињу сечењем кости – обично фемура (бутне кости) или тибије (голењаче). Да би осигурали да постојећа кост остане здрава и да нова кост може да расте, хирурзи пазе да оставе нетакнутим њено снабдевање крвљу и периостеум (меко ткиво које покрива кост).

Исечени сегменти кости затим се повезују гломазним спољним оквиром, који се свакодневно фино подешава, да би се два краја раздвојила. Али у скорије време, неке процедуре су усвојиле уграђивање телескопских шипки унутар саме кости.

Ови уређаји (шипке) се могу постепено продужавати помоћу магнетног система контрола – штедећи пацијенте спољног оквира и смањујући ризик од инфекције. Међутим, нису погодни за све пацијенте – посебно за децу – и знатно су скупљи од спољашњих система.

Без обзира на то да ли се уређај налази изван или унутар кости, процес је исти. Након кратког периода зарастања, уређај се подешава тако да раздваја пресечене крајеве веома постепено, обично за око један милиметар дневно.

То споро раздвајање подстиче тело да попуни празнину новом кости – процес који се назива остеогенеза. У међувремену, мишићи, тетиве, крвни судови, кожа и живци се растежу како би се прилагодили промени.

Током недеља и месеци ово може довести до добитка од пет до осам центиметара у висини из једне процедуре – границе коју већина хирурга сматра безбедном. Неки пацијенти се подвргавају операцијама и на фемуру и на тибији, циљајући да добију чак 12 до 15 центиметара.

Међутим, стопе компликација нагло расту са сваким центиметром додатног раста. Те компликације укључују укоченост зглобова, иритацију нерава, одложено зарастање костију, инфекцију и хронични бол.

Основни изазов операције продужавања удова је исти: тело мора стално да поправља кост која се раздваја.

Како се прави „нови део кости"

Када се кост сломи, крвни угрушак се брзо формира око прелома. Коштане ћелије (остеобласти) стварају калус (меку хрскавицу) који стабилизује прелом. Током недеља, остеобласти замењују ову хрскавицу новом кости која се постепено ремоделира како би обновила чврстоћу и облик.

Међутим, код операција продужавања удова, прелом се континуирано раздваја. То значи да се процес поправке у телу стално прекида и преусмерава, стварајући стуб нежне нове кости где је очвршћавање одложено.

Процес је изузетно болан. Пацијентима су често потребни јаки лекови против болова. Физикална терапија је такође неопходна за одржавање покрета. Па ипак, чак и када операција успе, људи и даље могу имати слабост, измењен ход или хроничну нелагодност.

Ту је и психолошки терет који долази уз процедуру. Опоравак може трајати годину дана или више – већи део се проводи са ограниченом покретљивошћу. Неки пацијенти пријављују депресију или жаљење због уласка у читаву процедуру, посебно ако скромно повећање висине не доноси очекивано побољшање самопоуздања.

Мишићи и тетиве су такође приморани да се истегну изнад свог природног капацитета, што може довести до укочености.

Нерви су посебно рањиви. За разлику од костију, они се не могу регенерисати на великим удаљеностима. Здрави живци могу се истегнути за око шест до осам одсто своје дужине у мировању – али након тога, влакна нерава почињу да трпе повреде и постају оштећена.

Опасност од трајног оштећења нерава

Пацијенти током и након процедуре често осећају пецкање, утрнулост или пецкање током истезања. У тешким случајевима, оштећење нерава може бити трајно. Зглобови, имобилисани месецима, су у ризику од укочења или развоја артритиса због промена у расподели силе и тежине.

Пораст операција односно броја процедура естетског продужавања удова илуструје шири тренд у естетској хирургији – где се све више инвазивних процедура нуди људима без медицинске потребе.

У теорији, скоро свако би могао да добије неколико центиметара висине. Али у пракси то значи месеце преломљених костију, крхко ново ткиво, исцрпљујућу физикалну терапију и стални ризик од компликација.

За оне са медицинском потребом, користи од овакве процедуре заиста могу променити живот. Али за оне који желе само да додају мало висине, остаје питање да ли се заиста исплати издржати месеце бола и неизвесности.