Колико сексуалних партнера је превише

Бројеви дефинишу наше животе. Колико спаваћих соба имамо у нашим домовима. Из ког пута смо положили возачки испит. Колико смо бракова имали. И тако даље. Међутим, једном статистичком податку очигледно се придаје већи значај него било којој другој – са колико људи смо спавали.

Колико сексуалних партнера је превише Колико сексуалних партнера је превише

Многима број сексуалних партнера може изгледати као податак којим се баве млади иако и велики број одраслих овакву листу има на свом телефону.

Међутим, без обзира на то да ли је то нешто што посвећено бележите или не, вероватно знате „свој број“. Разлог лежи у томе што је за многе од нас то број којем и даље придајемо велики значај.

Списатељице Анабел Ривкин и Емили Микан истичу да друштвена очекивања не би требало да нас наведу да приписујемо било какву дозу срамоте својој сексуалној прошлости.

Али то често није тако једноставно, посебно за жене.

Још имамо тако архаичан поглед на то како приступамо овој теми. Чини се да се жене изложене већој осуди због тзв. ’већег броја тела’, док је за мушкарце то осећај поноса, а не нешто чега се треба стидети“, каже Ема-Луиз Бојнтон, ауторка и водитељка подкаста Разговори о сексу (Sex Talks).

Овај несклад присутан је одвајкада. Жене које имају смелости да се осећају као сексуална бића спадају у другу категорију, док оне које се претварају да се не уклапају, сврставају се у прву групу.

Мушкарци који су спавали са већим бројем партнерки обично у друштву буду награђени смехом и шалама. За жене са сличним бројем партнера, с друге стране, изузетно ретко наилазе на такав пријем од стране друштва.

„Осећај срама у вези са остваривањем интимних веза са превише људи често потиче од застарелих друштвених норми, културних вредности и родних стереотипа. Историјски гледано, жене су биле више стигматизоване у поређењу са мушкарцима због упуштања у више сексуалних односа. Овај двоструки стандард одржава правило да жене треба да буду сексуално скромне и резервисане, док се мушкарци подстичу на сексуална освајања“, каже психолог др Луиз Годард-Кроли.

Према њеним речима, код жена које, у складу са тим, одступају од таквих очекивања, могу се јавити осећај стида или осуде, што утиче на њихово самопоштовање и психичко стање.

Некада је потребна огромна количина труда за одвикавање од таквог начина размишљања и за рад на личном развоју да бисмо се кретали кроз та осећања срама, што ће неизбежно утицати на то како приступамо сексу и изласцима уопште.

„То је тако произвољна ствар јер ако сте већи део између 20. и 30. године били слободни, бићете са више људи у односу на оне који су у том периоду живота били у вези. То није нешто због чега бих се забринула, јер сам много радила на томе да код себе искључим осећај стида када је у питању жена и сексуалност. Имам листу партнера на свом телефону, али махом да би ме подсећала“, додаје Ема-Луиз Бојнтон.

Рекло би се да ће 2024. године то бити културни обрасци од којих смо се одавно удаљили. Али они опстају, а људи се фиксирају на свој „број“ и и даље се питају шта то говори о њима. „Као клинички сексолог који ради са женама, нека од кључних питања која добијам од својих клијената тичу се овога“, истиче саветница за сексуалне односе Мари Морис.

Колико пута месечно се сматра „нормалним“? Колико сексуалних партнера се сматра „нормалним“?

„Ова питања могу се тумачити као недоумица Да ли сам друштвено прихватљив/а или конвенционалан? Мој одговор им је увек да, када је реч о сексу и еротском задовољству, не постоји нормално“, објашњава Морисова.

Ова питања не постављају само жене када осећају жаљење и срамоту када не добију одговоре које желе.

„Мислим да ме је прелазак у пунолетство у време када су у поп култури мушкарци стављени на пиједестал због много секса са више људи прилично збунио. Био сам у школи која је била пуна токсичне мушкости и шврљање около ми је одједном донело статус и потврду“, каже један 39-годишњак и додаје да такво понашање не води баш до толико незаборавних искустава.

„Не могу да се сетим имена половине људи са којима сам спавао. Осећам се одвратно и одвратно је за људе са којима имам праве односе који ми значе“, објашњава он.

А шта када је број сувише мали?

Међутим, постоји и друга страна медаље. Неки се плаше да су имали мало партнера.

„Често бринем о томе колико мало сексуалног искуства имам. Моје вршњакиње би требало да су у најбољим годинама за секс. Била сам у вези током двадесетих и сада још увек истражујем ко сам, у сексуалном смислу. Дакле, ако ништа друго, стидим се што немам довољно искуства“, истакла је једна 31-годишњакиња.

Можда фокусирање на тако наизглед бесмислену ствар као што је број бивших говори о ширем проблему који се односи на начин на који говоримо и размишљамо о сексу.

Чињеница да придајемо толики значај нечему попут овога наглашава колико су друштвене перцепције о сексу заправо искривљене и колико се и даље мало о тој теми говори отворено и слободно.

„Имамо утисак да сви други имају много бољи секс од нас и да то раде чешће. То ствара нездраву културу поређења“, сматра Бојнтонова.

Без обзира на то колико сексуалних партнера смо имали, поређењем свог сексуалног искуства са туђим увек ће бити бескорисни ментални напор, као и грађење негативног наратива који подстиче развој несигурности – било о себи, сопственом телу или својој сексуалности.

„То само показује како не говоримо довољно о сексу и својим слабостима када је он у питању. И док год то не будемо радили, нећемо моћи да се супротставимо оваквој перцепцији броја сексуалних партнера“, додаје ауторка подкаста Ема-Луиз Бојнтон.

понедељак, 15. април 2024.
31° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво