Шта сиромаштво чини људској души

Танки зидови у стану његових родитеља нису били довољна заштита од звукова сиромаштва:

"Комшије се свађају, мајка која плаче, млаз мокраће од комшије који мокри стојећи". Када је схватио да његово детињство није нормално? Кад су припадници Јединице за специјалне намене (СЕК) зазвонили и затражили да уђу, јер су ту имали добру позицију за гађање пљачкаша банке преко пута? Када је Молотовљев коктел експлодирао на вратима? Када је у дворишту нагазио на шприц? "Свако живо биће разуме да то није нормално."

Оливије Давид одрастао је раних 1990-их у четврти Отенсен у Хамбургу. У његовом сећању, улица то су пиљаре и џамије, отрцане фасаде кућа, а у свакој другој живи дилер дроге.

Данас су у том крају фасаде пастелних тонова. У бившим фабричким зградама су пекаре. Капућино ту кошта 4,20 евра.

Дом Оливијеа Давида из детињства: иста зграда од цигле као некад. Прозори стана толико су ниски да споља готово може да се види унутра. Давид је ту живео с мајком, оцем и старијом сестром. Између финансијских брига и породичног насиља.

Иселио се кад је имао 20 година. Данас у тај крај долази само у посету. Он је отворен тип, причљив. А његове приче су ход по жици између екстровертног и срамежљивог. Одмотава сцене из прошлости попут пустоловних романа. Није било много тога чиме би могао да се похвали.

Његова мајка, каже, потиче из породице у којој се сиромаштво преносило генерацијама. Деда је крао поврће по пољима да би прехранио породицу. Мајку су му, кад је била мала, толико тукли, да је са 17 година побегла од куће. Отада јој је, тако каже њен син, психичка болест пружила уточиште.

Отац је, прича Давид, уточиште тражио у разним дрогама. Понекад је кокаин убризгавао у вене. Он је, каже, један од најопаснијих људи које познаје: пргав, насилан, двапут у затвору због дроге. Очеви урлици прогоне га све до данас. У време кад је Давид имао десет година, његов отац је нагомилао дугове од око 100.000 евра. Отишао је ван Немачке, а породици оставио део дуга. Отац као узор? Никакав.

Онда се у лето 2019. догодило нешто што је за Давида било кључно. Он је у раним тридесетим и заправо му је добро. Има посао, везу, коначно не брине о новцу. Али одједном се појавила огромна мржња. Тај осећај му је познат из прошлости. Само што се он тог лета одједном појавио. Давид то овако анализира: бес је стање које га одржава у животу. И још: љутња је осећај који га је држао малим читав живот.

Оливије Давид кренуо је на терапију. Од тада све постаје још горе: плаче сатима, зуји му у ушима, има нападе панике. Дијагностикован му је посттрауматски стресни поремећај, депресија и АДХС.

Уверен је у следеће: у том бесу и његовим психичким тегобама постоји систем. А порекло тог система је у одрастању у сиромаштву. Да би се ослободио своје немоћи, пише своју причу.

Научници: Сиромаштво штети психи

Повезаност сиромаштва и менталних болести научници су до сада обилато документовали: код људи с ниским примањима постоји један и по до три пута већа вероватноћа да ће патити од депресије или тескобе од оних с високим приходима.

Психијатар Андреас Хајнц из берлинске клинике Шарите наглашава да притом није одлучујуће "апсолутно сиромаштво", већ "релативно сиромаштво" - дакле то колике су разлике у друштву односно групи. "Искуства стреса по правилу су израженија што је човек сиромашнији", каже Хајнц.

Социолошкиња Јелена Епинг с Медицинског факултета у Хановеру каже да сиромаштво током трудноће може негативно да утиче на ментално здравље нерођеног детета. Често су, додаје, проблем и негативни узори и неосвешћеност: да ли неко зна шта значи бити психички болестан и зна ли где може да потражи помоћ?

Психичке болести могу да доведу до тога да се људи повуку, изгубе контакте, посао и новац или да упадну у силазну спиралу беса и агресије, алкохола и дроге, наглашавају стручњаци.

Систем хаоса и оскудице

За Оливијеа Давида сиромаштво не значи гладовање или смрзавање. За њега је сиромаштво недостатак ресурса за вођење самоодређеног живота. "Људи који живе у сиромаштву никада неће сазнати које би одлуке донели да су имали прави избор", каже он.

У детињству је често осећао немоћ, јер није знао како да изађе на крај с насилним оцем и преоптерећеном мајком. Али и зато што су му се у школи смејали кад би поставио неко питање, јер није разумео друштвене кодове богатих људи.

На беспомоћност постоје три реакције, каже - укочите се, побегнете или нападате. Дечак Оливије најчешће је бирао напад.

Туче и графити

Данас је тешко поверовати да се тај мршави момак с великим ушима тако често тукао у детињству. Све на Оливијеу Давиду у 2022. делује повучено и промишљено: избор речи, глас, одећа, ход...

Као ученик другог разреда, пак, често је ударао старију децу. У разреду је једном бацио столицу кроз прозор. Касније се тукао и у комшилуку. Неколико пута је ломио наочаре. И већину времена то је пролазило глатко - он би, наиме, на време побегао.

Шта би тада пожелео? Родитеље који могу да своју патњу ставе у други план. Да има капацитет за сопствене страхове и потребе. И новац, наравно, да се то омогући.

Неуспех као циљ сам по себи

Оливије Давид напустио је школу без дипломе. Уместо тога је радио: на каси, на градилишту, у складишту. Сваки дан је пушио траву. И пио је готово сваког дана. Укратко: копирао је оно што му је било познато. За њега је, каже, неуспех постао повратак кући. Тај "дневни оброк пораза који ми је био потребан да задржим слику о себи".

То понекад звучи самосажаљиво. Тај 34-годишњак кокетира с тим. Увек је, каже, био слабић. Онај коме се није веровало. "Неадекватан" - то је реч коју стално користи. То је својеврсна аутодијагноза. Али и објашњење, оптужба, оружје: онима који сами себе исмевају више не можеш да се ругаш: "Зато што заправо желиш да те схвате озбиљно."

Критика система

Оливије Давид жели да га схватају озбиљно. Он се бави широком сликом: класним системом који слави шансу за друштвену покретљивост - али ипак не очекује да ће људи с дна доћи до врха.

"Увек сам мислио да је све моја кривица. Онда сам у једном тренутку схватио: имао си лошије карте и твоји су проблеми нису толико индивидуални." Шетња с Оливијеом Давидом може се описати у пет речи: беспомоћност, бес, сиромаштво, класа, систем.

Да ли његови психички проблеми могу ипак да буду и последица његове посебне породичне ситуације, а не само сиромаштва? Да ли и богатији људи могу да имају сличне емоционалне потешкоће? Да, могло би да буде, каже. Али сиромаштво, додаје, повећава вероватноћу да ће неко да оболи од психичких болести.

Писање за бригу о себи

Његов излаз из тога је - писање. Тако приушти време за суочавање са самим собом, време које себи иначе не дозвољава у свакодневном животу.

Средином својих двадесетих похађао је драмску школу. С 30 година био је на пракси у једним хамбуршким новинама, али то је прерано завршио због психичких проблема. Сада ради као новинар и писац, и уједно студира на Институту за књижевност у Хилдесхајму. Слабо је плаћен, каже, али сам одлучује.

Заглављен између светова

Реалност живота тамо доле, на дну, готово да никад није тема у литератури. А он пише: "Ту мржњу - јер ниси представљен у медијима, култури, политици и друштву - ја носим са собом: на сваком путовању возом, у сваком музеју, у сваком позоришту". А ако књижевност није инклузивно место: "Како људи који имају тежак терет могу да имају користи од вредности уметности ако уопште не осећају да су ословљени?" .