Зашто је понекад добро дозволити детету да не успе и сноси последице својих поступака

Када дете не успева да са успехом обави неке задатке родитељи се углавном осећају беспомоћно, буду љути и тужни. Брину се како ће неуспех утицати на самопоуздање детета, на његов однос са вршњацима, па све до тога шта ће с њим бити у будућности.

Када дођу у саветовалиште родитељи најчешће наводе да се плаше како ће им дете бити потпуно неуспешно у животу, а када треба да одговоре чега се конкретно плаше, то обично буде везано за школски успех, наводи Џејмс Лиман.

Плаше се да ће њихово дете пасти разред или добити лоше оцене. Убеђени су да ако им дете није успешно у школи да ће заостати за својим вршњацима и да то неће моћи да надокнади.
Многим родитељима ово представља страшан проблем.

Када је проблем уједно и прилика

Кинески симбол за проблем је комбинација симбола за опасност и прилику. Када су уплашени, родитељи веома јасно виде опасност, али често не виде и део могућности. Не виде да њихово дете има прилику да научи важну лекцију.

Поука би могла бити то што ће увидети која је цена хватања пречица. Шта се дешава када не дају све од себе у нечему или о стварним последицама непродуктивности.

Ове ситуације би такође биле шанса за дете да научи која је цена лагања и обмањивања родитеља о томе колико је стварно учило или које оцене је добило.

Не изигравајте жртву

Многи родитељи на разне начине покушавају да дете заштите од неуспеха. Зато, уместо да га пусте да дибије лошу оцену, они покушавају да утичу на наставнике да му поправе или раде школске задатке уместо њих.

Али нажалост, оно што уче дете је да не мора да преузме одговорност за своје неефикасно понашање, већ да ће неко други да се бори уместо њих.

Ови родитељи преузимају улогу родитеља жртве.

Претерано брину када њихова деца доживе било какву нелагоду или узнемиреност. А како би се изборили са сопственом анксиозношћу, родитељи жртве су спремни да учине било шта да извуку дете из проблема. Тако одузимају деци прилику да стекну вештину суочавања са препрекама.

Не штитите дете од природних последица

Ако дете одлучи да не учи довољно и добије лошу оцену, то је природна последица његовог понашања. И зато би требало да искуси нелагодност која проистиче из његовог понашања.
Када родитељи покушавају да утичу на поступке људи из дететовог окружења у намери да заштите дете од природних последица његових поступака, уче га погрешну лекцију.

Дете учи да ће мама и тата решити проблеме ако много забрља, учи да ће мама и тата утицати на наставника, уместо њега.

И, да ствар буде гора, неће научити математику или хемију, или било који други предмет из кога је добило лошу оцену.

Опасности коришћења моћи за решавање проблема

Када мама и тата натерају наставника да промени оцену, дете учи да сила и моћ могу да реше све његове проблеме. Учи да моћ може бити замена за одговорност и да је моћ важнија од одговорности. То свакако није добра лекција.

У ствари, оно учи да је моћ манипулисања и претњи успешније средство од тога да буде одговорно и компетентно обавља свој посао.

Али у стварном свету – у свету одраслих – права моћ проистиче из преузимања одговорности за своје поступке, а не од избегавања.

„Али школа је неправедна"

Многи родитељи имају оправдане разлоге да стану у одбрану детета. Могу се позвати на неправедност школског система, потешкоће у учењу свог детета, поступке директора или на претходну историју школског успеха детета.

Ту вероватно има веома оправданих разлога, али треба размислити да ли је можда, просто лакше изборити се са наставником него са својим дететом. Можда је лакше променити наставника, или чак и школска правила, него натерати дете да се промени.

Али ако дете није урадило домаћи задатак, игнорисало пројекат који је требало да заврши, или је лагало и обмануло родитење или наставника, остаје чињеница да је на њему одговорност да искуси природне последице својих поступака. А шта је највећа последица? Неуспех.

Неуспех није крај света

Неуспех није крај света. То је лекција. То је показатељ његовог уложеног труда који треба да му помогне да увиди зашто је добило лошу оцену. Ако нешто није успело, мора наћи начина да реши проблем.

Обратите пажњу на лагање

Ако вас дете лаже да је обавило школске обавезе, требало би да се запитате за шта вас још лаже.

Ако је требало да заврши са учењем после школе, а није, шта је заправо радило све то време?  Отвара се важно питање, ако вас лаже за то, да ли вас лаже и за остале ствари. Зато би требало пажљиво размотрити да ли се нешто друго дешава у његовом животу.

Решавајте суштину проблема

Ако је дете добило негативну оцену из неког предмета или чак пало годину, ако се будете бавили овим проблемом, значи да почињете да га решавате. 

Неуспех је прилика да натерате дете да сагледа своје поступке и направи неке промене.

Родитељи су посебно осетљиви на дететов неуспех јер га углавном доживљавају као властиту грешку и питају се „Шта још могу да урадим?“.

Али то је погрешно питање, сматра Лиман. Питање би требало да гласи: „Шта моје дете још може да уради?“.

Једном када представите проблем у тим терминима, можете почети да стварате ефективну промену.

Осећај нелагодности је у реду

Када се говори о неуспеху и шта дете може да научи из њега, у ствари се говори о предностима тога да дете доживи непријатност, односно да брине, да се уплаши, да се разочара и искуси последице својих поступака.

Већина родитеља углавном не жели да се њихова деца осећају непријатно због било чега, чак и када знају да је понекад корисно за њихово дете да плати цех за своје одлуке. И тако онда крећу у обрачун са школом, са другим родитељима, са било ким или било чим, само да се дете никада не осећа непријатно. 

Некако се последњих деценија уврежио став да је добар родитељ онај који штити дете од било какве непријатности, бола или разочарења. Као да ако дете доживи неку непријатност или има уобичајене тегобе које прате одрастање, онда нешто не радимо добро као родитељи или да је дете некаква жртва.

Лиман сматра да је то опасна замка у коју родитељи упадају. Наравно, не треба да провоцирају ситуације у којима ће се дете осећати непријатно, али ако му је непријатно због природних последица његових поступака, родитељ не би требало да се меша.

Када се дете осећа узнемирено, фрустрирано, када је љуто или тужно, оно је у позицији да развије неке важне вештине.

На пример, учи како да спречи да се нека ситуација понови. Дакле, ако није урадило домаћи и доживело је непријатност на часу, онда би требало да научи да следећи пут уради домаћи како би избегло срамоту. Јер, није проблем у томе што се дете осећало лоше, већ је проблем то што није урадило домаћи.

Деца треба да изграде толеранцију на нелагодност

Деца треба да изграде толеранцију на нелагодност, просто речено да очврсну. Изградња ове толеранције на нелагодност је важна јер је нелагодност велики део живота. Морамо да научимо да чекамо у реду, да изгубимо утакмицу или да нас мимоиђе унапређење или повећање плате. Живот је природно пун неуспеха, чак и за најуспешније људе.

Зато дете мора да буде у прилици да научи како да управља овим ситуацијама како би развило толеранцију према њима. Што је још важније, ако не научи да толерише нелагодност, биће веома фрустриран адолесцент и одрасла особа.

Зато би родитељи требало да пусте дете да чека у реду, а не да покушавају да га убаце преко реда. Када се унервози и постане фрустрирано, просто му треба скренути пажњу и објаснити да тако мора.

Када заштитите своје дете од непријатности, оно учи да никада не би требало да осети ништа непријатно у животу. Као резултат тога, развија лажни осећај да има право на то.

Како разговарати са својим дететом о неуспеху

Као родитељи, желимо да научимо дете да се боље носи са последицама и неуспехом. Смирена и промишљена реакција родитеља, као што раде спортски тренери када уче тим како да конструктивно реагује на пораз како би имао веће шансе за победу следећи пут.

Када се страсти смире, Џејмс Лиман предлаже да разговарамо са дететом и да настојимо да се разговор води око три кључна питања: (1) „Каква је његова улога у целој ситуацији?“; (2) „Шта намерава да уради другачије следећег пута?“; и (3) „Шта је научило из овога?“.