Рига – град црних глава, мудрих глава и црних мачака

Имала сам срећу да летонску престоницу посетим у недељи када се прослављао Дан независности.

Читав град сијао је због Фестивала светлости,  на улицама су биле масе људи, главне тргове и знаменитости красиле су светлосне и звучне инсталације, пабовима и кафанама се ширила песма и мирис локалних специјалитета, расположење је свуда било весело и празнично. 

Можда ми је зато од три балтичке земље најведрији утисак оставила Летонија. Вероватно чиста случајност. 

Летонци за себе тврде да су резервисан и дистанциран народ. Радо ће вам то илустровати анегдотом да су једва чекали да се заврши пандемија ковида, када је обавезна дистанца између људи била два метра, како би се вратили на своја уобичајена - три метра дистанце. 

Ипак та дистанца као да не важи за државне званичнике.

Док смо са локалним водичем били у информативној шетњи градом, двапут нас је готово окрзнуо пролазећи Едгарс Ринкевич, председник државе лично. Обезбеђење га јесте пратило, али се дистанца у односу на остатак грађана није много приметила.

Ишао је ка парламенту, где се одржавала свечана седница поводом празника. Скупштину од округло стотину посланика Летонци воле да зову "100 мудрих глава". Иронично додуше. 

Летонија има око 1.800.000 становника, а трећина их живи у престоници Риги. Град је основао немачки бискуп из Бремена 1201. 

Балтичка племена која су ту живела, нису се ујединила, попут литванских и створила моћну државу. Од братских балтичких народа, Летонци историју више деле са Естонцима, а са Литванцима културу. Летонски језик ипак није толико сличан литванском, да би могли и да се разумеју, а са Естонцима поготово, чији је језик близак финском и потпуно различит. 

Овде додуше Данци нису добацили, али су зато владали Пољаци, Швеђани и наравно Руси.

Становника руског говорног подручја и сада има огроман број, око 40 одсто, али за разлику од Естоније, овде друштво као да је мање подељено. Не постоје засебне руске школе, а у школама се као страни језик прво учи енглески, па руски.

Млађе генерације више су проевропски настројене, има и мешаних бракова.

У контрасту са севернијим Талином, који је прави средњовековни град. Рига готово да нема грађевине старије од 250 година. Барутна кула, у којој је сада смештен Музеј рата, једини је преживели споменик из средњег века. 

Зато је Рига права мала престоница ар нувоа, уметничког правца самог краја XIX и почетка XX века. Има више од 800 зграда у том стилу, чије прелепе фасаде красе многе делове града, а посебно је по њима позната Албертова улица. 

У пешачкој зони у центру наићи ћете и на необичан споменик посвећен духу. Легенда везана за њега типична је прича о забрањеној љубави. Заволели су се они који то нису смели, летонска девојка и окупатор, шведски војник. Када их је открила стража, забрањена љубав сурово је кажњена - обоје су живи зазидани, а гласови њихових духова још се, кажу, понекад чују уз звиждук ветра, како се дозивају, изјављујући и даље једно другом љубав. 

Лутеранство, које су донели поменути Швеђани, водећа је религија у земљи,  али постоји и велики број припадника руске православне цркве и двадесетак одсто католика.

Као и у суседној Естонији, и летонска кухиња је налик немачкој. Једе се углавном кромпир, месо, кисели купус, ражани хлеб. Пробала сам традиционално локално јело, веома укусан сиви грашак са сланином. Наравно и кисели купус, уз пржене штапиће ражаног хлеба, који су незаобилазни снек уз пиће и грицкају се у свакој прилици. 

Најпознатије обележје Риге је Кућа црноглавих, препознатљива чипкаста грађевина и симбол на свим савременим сувенирима, иако је данашња изграђена тек деведесетих година прошлог века као верна реплика оригиналне из XIV века, која није преживела.

Изграђена је као седиште удружења трговаца. Ова делатност је иначе, због географског положаја, била најмасовнији и изузетно профитабилан бизнис. Услов за чланство у удружењу, осим пословног успеха, био је и да трговац не буде у браку, како би у потпуности био посвећен само свом послу.

На тргу испред Куће црноглавих је и мали споменик јелки,  као симбол тога да је у Риги, наводно, окићена прва божићна јелка, око 1510.године. 

Но, још пре него што сам дошла у Ригу, водич из Талина ме је у шали упозорио да ће ме Летонци "слагати" и да им поручим да је естонска из 1441. старија више од пола века. У  Риги су се правдали да је њихова прва коју су красиле свећице. 

Оближњи Трг катедрале краси велелепна бискупова катедрала из XIII века, чије су монументалне оргуље, са више од 6.000 цеви, изграђене у XIX веку, дуго биле највеће оргуље на свету. 

Један од симбола Риге је и црна мачка и то због необичне зграде у центру, чији кров красе две накострешене црне мачке. Легенда каже да је летонски трговац, у оно време нови богаташ и придошлица у град, такорећи скоројевић, желео да постане члан престижног удружења трговаца, али када му је тај захтев с индигнацијом одбијен, у знак протеста је купио плац директно прекопута седишта тог удружења. На њему је сазидао кућу, на чијем крову је поставио две црне мачке, да "урекне" оне који му нису испунили жељу. 

Споменик слободе на главном тргу у парку подигнут је 1935. године и преживео је и II светски рат и поновну окупацију Совјетског Савеза.

На његовом врху је статуа Милде, девојке која носи три звезде, симбол три региона Летоније.

Трг је обично главно место за окупљања и славља. Тако је било и током мог боравка, када је Рига била на улицама прослављајући Дан независности, 107. рођендан државе. 

Али, кажу да то није било ни приближно највећем скупу на том месту, који се десио у лето 2023. године,  када се ту окупило више од 40.000 људи, прослављајући историјски спортски успех нације - бронзану медаљу на светском купу у хокеју на леду!

Све је релативно, па је оно што би за Канаду представљало дебакл, за Летонију било историјски успех за памћење.

Као и већина великих туристичких градова, и Рига има своју "амајлију", метални споменик чији се један део неуобичајено упадљиво сија, јер га сви путници намерници добро протрљају за срећу. То је Статуа бременских животиња, илустрација једне од бајки браће Грим, а добијена је као поклон од града Бремена, одакле је потекао и оснивач Риге.

Овде се не чека додуше у подугачком реду, као испред бика на Менхетну, па није на одмет пропети се мало на прсте и протрљати њушкице магаренцета, прасета и маце за срећу. А ако сте довољно високи да дохватите и кљун петла на врху, радости нема краја - можда вам се посрећи па се једном и вратите у овај шармантни град на обалама Западне Двине и Балтичког мора.