Северна милина Талина – где све може онлајн, па и брак 

Талин је попут Хелсинкија и Прага у једном. Такав је бар био мој утисак када сам слетела у естонску престоницу, ледену, иако без видљивог снега.

Модерна архитектура чистих и равних линија и ентеријери од светлог дрвета неодољиво су ме подсетили на оближњу Финску, док је сам центар био више налик неком континенталном средњовековном граду опасаном зидинама, попут оних у Чешкој или Немачкој.

Живописне куполе православне цркве Александра Невског из 1900. године, као из неке руске бајке, сведоче о дугом руском наслеђу, јер је Естонија, после Данаца и Швеђана, дуго била под влашћу царске Русије и касније, све до независности 1991, део Совјетског Савеза. 

Поменута црква опстала је захваљујући чињеници да нису имали довољно новца да је сруше, а хтели су, током првог периода независности, када су уклањали све руске споменике, у време када је Русија имала преча посла, због Првог светског рата и Октобарске револуције. 

Руско становништво и данас је огромно. У Талину, од пола милиона становника, за више од 40 одсто њих, матерњи језик је руски. Живе потпуно одвојено, у свом делу престонице, имају своје школе, своја места где излазе и друже се, и такорећи се не мешају и не комуницирају, што ми је био потпуно невероватан податак. 

Највише их раздваја језик. Руси готово уопште не говоре естонски, иако им је обавезан у школи, као и Естонцима руски. 

Кадри, која ради као локални водич, открила ми је да је у њеној породици пре три године избио скандал, када је мајка признала да је у ствари Рускиња, чији су родитељи променили презиме и преселили се у други део града, јер их је „било срамота“. Породица се, тврди, још на терапијама опоравља од шока.

Кадри има само једну познаницу Рускињу,  коју је упознала тек недавно. Питала ју је зашто њени сународници не бирају да иду у естонске школе и добила фрапантан одговор: избегавају их, да не би у њима били малтретирани по националној основи.

Поражавајућа прича за једну модерну е-државу, чланицу Европске уније у јеку 21. века.

Да су Естонци пропатили током совјетске владавине, неспорна је чињеница. Многи су завршили у озлоглашеном Сибиру, попут Кадрине баке по оцу, живахне 99-годишњакиње, која је тамо на свет донела сина, и која духовито примећује да јој је много теже од Сибира пала изолација током пандемије ковида.

Естонци су жилав народ. За себе тврде да су спори, не много друштвени, али и нимало религиозни. Важе за најпаганскији народ Европе, који је уз Летонце и Литванце, било најтеже покрстити. И сад мање од четири одсто Естонаца иде у цркву. Лутеранци су, што је наслеђе шведске владавине, али је најмасовнија религија у земљи убедљиво руска православна. 

Монументална катедрала из XIII века, претходно је била католичка, па је промењена у лутеранску. На њеним вратима, необично, наићи ћете на један гроб, за који је везана још једна занимљива прича.

Извесни Ото, богати бонвиван који је живео у греху целог живота, пред судњи дан се покајао и постао веома религиозан. Цркви је донирао силан новац да му дозволе да буде покопан на самом улазу у катедралу, рачунајући да ће му сви ти силни људи, који се баш на том месту прекрсте и помоле, помоћи да окаје грехе. 

Но, анегдота има и своју вицкасту страну. Злобници тврде да је Ото био неискрен у свом покајању и да је само смислио начин да и после смрти, женама које прелазе праг цркве, мало завири под сукњу.

Занимљиво је да Естонци споменике не подижу готово ником, а да су по писмености водећи у Европи, на ПИСА тестовима избили су на челну позицију. Потоње би логично могло да објасни претходно. 

Раније поменуте сличности са Финском наравно нису случајне. Естонци, заједно са Финцима и Мађарима припадају угро-финској групи народа и језика. Фински разумеју 30-40 одсто, али мађарски не.

Прате финске ТВ програме и некако на Финску гледају као на старијег брата. Поносни су кад се неки фински спортиста попне на победничко постоље, из простог разлога што је химна коју слушају – и њихова! Сибелијусову мелодију деле оба народа, иако су стихови различити.

Естонски језик су, за разлику од финског, записивали Немци, и у томе вероватно лежи главни разлог што се разликују. Има и духовитих разлика. Реч која на естонском означава „венчање“ на финском значи „невољу“. Да ли је баш случајност? 

Естонски језик има 14 падежа, нема род и што је још занимљивије, нема футур. Дигитални народ будућности не говори о будућности, он је проживљава. 

Живе споро и говоре споро. Имају карактеристичне дуге, готово певајуће вокале, поготово када споје речи са дугим вокалима. На пример, „ивица леда“ би се на естонском рекло „јееееаааар“, у српској транскрипцији.

Естонија је најдигиталнија земља Европе и једина у чијем уставу пише да је право на приступ интернету једно од људских права. Додуше, за то право мора и да се плати, јер бесплатног интернета нема.

На последњим изборима гласало је рекордних 80 одсто грађана, а онлајн гласова било је више него физичких.

Поменута Кадри је дете деведесетих, рођена после независности, и гласа онлајн откако зна за себе и откад на то има право. Описује своју малу „авантуру“ када је на прошлим изборима изашла на своје бирачко место да види како изгледа то гласање на лицу места.

Била је у чуду док су је буквално водали за руку около и показивали шта треба да ради, и то је све трајало и трајало. Мерила је време. За онлајн гласање требало јој је свега десет секунди. Сада може да гласа и мобилним телефоном, па планира да обори свој рекорд у брзини.

У Естонији можете и да се венчате онлајн. Брже него у Лас Вегасу. Не звучи баш много романтично, али за оне који брак доживљавају само као нешто што он у суштини и јесте, уговор о заједничком животу две особе, може да буде веома практично.

Још практичније је што ће ускоро моћи и да се разводе дигитално. Без драме, папирологије и премишљања. 

Естонска кухиња највише је налик немачкој. Најчешће се једе месо са кромпиром и киселим купусом. У једном од најбољих ресторана у граду, Ратаскаеву 16, пробала сам специјалитет, печено месо лоса, са целером и шљивама. Невероватно мекан и укусан тамни ражани хлеб спрема се по специјалном рецепту баке шефа кухиње.

У околним ресторанима, који су готово сви изузетно атрактивни, у средњовековном амбијенту, смештени под аркадама дебелих зидина, и са особљем обученим у средњовековне одоре, може се наручити и месо медведа. Конобар каже да се динста 24 сата да би било меко и сочно.

На менију је често, на нашем поднебљу готово непозната рабарбара, коју мешају и у пецива и пудинге.

Црква Светог Олафа у доњем делу града, када је саграђена у XVI веку, била је највиша у Европи. После удара грома решили су да је мало скрате. 

Чувени хотел Виру, изграђен је у близини луке у време СССР, како кажу, с намером да се открије ко су и шта смерају ти силни странци који долазе у град. Прича се да је КГБ прислушкивао све собе, а да је један Финац покушао да провери да ли је та прича истинита, па је у соби рекао: „Какви су им ови КГБ хотели, никад у њима нема тоалет папира!“

И гле чуда, одмах су у собу достављене залихе. Или бар тако сад причају туристима. 

Естонци тврде да је код њих окићена и прва Божићна јелка, 1441. Поручили су ми да то пренесем и Летонцима, који тврде да су је они измислили.

Трг код Градске скупштине, главно окупљалиште, где се традиционално поставља и Божићни маркет и велика новогодишња јелка, у прошлости је био једино место где је могло да се тргује.

Зграда већнице из 1404. године поносно га краси, а на њеном врху, попут ветроказа, симпатична метална фигура Старог Томаса, успомена на добричину из давног времена који је волео деци да дели слаткише. Да је живео у модерно доба, можда би због тога заглавио и у затвору.

На истом тргу и апотека из 1422. за коју тврде да је најстарија у Европи. Не сећам се на колико сам још места боравила,  где ми је такође речено да имају најстарију апотеку. Она фирентинска је дефинитивно старија два века, али ова талинска је по нечему посебна. У њој званично можете купити и „љубавни напитак“, који није баш напитак, више је, кажу, бомбоница од марципана. Надам се не онаква какву је Стари Томас делио деци.

Па ако вам је баш, баш стало да се неко у вас заљуби, а сигурни сте да га нећете освојити својим урођеним шармом, а ви – правац Талин. „Љубавни напитак“ ће сигурно имати ефекта, ако ништа друго, макар у супротном смеру, и утицати да се барем заљубите у овај јединствени град на северу европског континента.