Казахстан – земља тихе лепоте и природних чудеса 

„Шта ћеш тамо?“, најчешћа је била реакција познаника којима сам рекла да идем у Казахстан. Вероватно су им у глави биле Боратове пародије. Наравно, они које називам блиским пријатељима, ову информацију су дочекали с одушевљењем. Иако нико од њих до сада тамо није био. 

А да је њихово осећање било потпуно оправдано посведочиће прича о само једном дану са тог пута, излету из некадашње престонице, Алматија (у сећању многих познатијег под именом Алма Ата), ка природним чудесима југоистока ове земље, сабласној и нетакнутој лепоти језера Каинди и Колсаи, и спектакуларној дивљини кањона Чарин.

Ова централноазијска земља степа, планина и непрегледних пространстава (које сам доживела путујући возом шеснаест сати на северозапад, ка престоници Астани), не звучи као класична туристичка дестинација, али за оне који трагају за нетакнутом природом, драматичним пејзажима и јединственим искуствима, нуди права чуда.

Има вероватно најлепшу заставу на свету: тиркизноплави хоризонт са златним сунцем и орлом раширених крила, који лети тик испод њега. На југоистоку земље, ближе граници с Киргистаном, крије скривена блага: језера јединственог амбијента и мању верзију америчког Великог кањона. 

На пут смо кренули баш рано, око пет сати ујутро, док је био још мрак, јер је за обилазак ове три атрактивне дестинације у једном дану било неопходно прећи стотине километара. 

Прва станица на нашем путу било је језеро Каинди, зелено срце између планинских врхова, удаљено око 130 километара од Алматија. Да би се до њега стигло, потребно је проћи вијугавим планинским путевима, кроз живописни крајолик.

Последњи, најизазовнији део пута, могуће је савладати једино теренским возилом, па смо се ту преместили у старинске теренце из совјетског времена. За оне са осетљивим стомацима верујем да није било лако, но као љубитељу најлуђих ролеркостера, мени, али и симпатичном двогодишњем, неуобичајено мирном и дисциплинованом индијском дечаку, овај део пута био је најзабавнији. Кикотали смо се из све снаге док су се возила труцкала по каменитом неравном путу, прелазила речице и приближавала се литици, бацакајући нас на све стране. Да би и осталима овај сегмент пута прошао што безболније, водичи су се потрудили да нас забављају, и то – певајући казахстанске хитове, од оних старих из 70-тих година прошлог века, до популарних модерних реп вратоломија за језик на казашком.

Изненадила сам се изузетним осећајем за мелодију и ритам овог номадског народа, а два дана касније сам и потврдила тај утисак у велелепном здању опере у Астани, гледајући врхунски спектакл, најпознатију националну оперу Абаи, коју су својим импресивним гласовним и инструменталним умећем дочарали најеминентнији уметници ове земље.

Кад год дођем у неку нову државу или град, направим мали културолошки тест. Погледам имају ли оперу и каква им је. Казахстан је са својим операма у Алматију и Астани, од којих је потоња највећа таква институција азијског континента, вишеструко премашио очекивања. У инат оним скептицима с почетка приче који су ме питали: Шта ћеш тамо?

Но, да се вратим на језеро. Када се више није могло ни теренцем, наставили смо пешице уз поток, или на коњима стрмијом стазом преко брда.

Каинди, чије име у преводу значи „брезик“, јединствено је чудо природе, настало након земљотреса 1911. године, када се део падине са брезама одронио у долину коју је потом напунила киша. Тако је формирано језеро чије се смарагдне нијансе смењују у зависности од игре сунца и облака, и из чијег дна, дубоког 25 метара и даље извиру танана стабла сабласних бреза. Ова стабла, иако потопљена већ више од једног века, и даље стоје усправно захваљујући хладноћи воде која их је очувала.

Иако је у врелом пролећном дану његова температура од 7 степени деловала привлачно и мамила на освежење, то није било могуће, јер је у језеру купање забрањено. 

Али је зато пријала шетња околним стазама. Док сам посматрала одсјај планинских врхова и дрвећа на води, имала сам осећај да сам закорачила у неки други, тиши, дубљи и ванвременски простор.

Време је брзо протицало и ваљало је кренути даље. Следећа тачка нашег пута било је језеро Колсаи, нешто јужније, ближе граници са Киргистаном. Реч је о низу од три горска језера, смештених између снежних врхова планина Тјен Шан, који популарно зову „бисери северног Тјен Шана“.

Мене је амбијент подсетио на алпске лепоте Словеније и Бледа.

Овде се, ако вам се посрећи, може изнајмити и чамац, па превеслати језеро и истражити га мало боље, или прошетати кроз густе шуме које га окружују. Или једноставно, наручити кафу у оближњем ресторану, сести на дрвено степениште и уживати у погледу. 

И ту, сасвим случајно, посведочити и важном тренутку у нечијем животу.

Младић из Индије одабрао је управо овај амбијент да клекне испред своје драгане, пружи јој отворену кутијицу с прстеном и понуди јој наставак живота удвоје. Ту је већ био и професионални фотограф, унајмљен да овековечи романтичан тренутак, о којем ће, у деценијама које долазе, вероватно причати својој деци и унуцима.

Огладнели и исцрпљени од ходања, отишли смо на ручак, организован у јурти, традиционалном номадском шатору, украшеном прелепим шареним ћилимима, где смо сви поседали по јастуцима на поду око ниских столова.

Изабрала сам локални специјалитет, лагман, домаће тесто, налик резанцима, са говедином и поврћем. 

После паузе и одмора, у већ касно поподне, кренули смо и до последњег одредишта, кањона Чарин, које су организатори пута врло смишљено оставили за крај, да га посетимо само пар сати пред залазак Сунца. 

Иако својом величином не може да се пореди са „старијим братом“, Великим кањоном у Аризони, ово чудо природе, дугачко око 90 километара, нуди задивљујуће формације црвенкастих стена, чије су се боје у сутону претварале у најлепше нијансе наранџасте, златне и ружичасте, нудећи неки небески мир и амбијент попут неке новооткривене планете из далеког свемира.

Најпознатији део кањона је Долина замкова – стене обликоване ерозијом у облике који подсећају на куле, замкове и тврђаве. Ходање том долином, док вас са свих страна окружују камени џинови, изазива осећај дивљења природним силама које су стварале те јединствене облике милионима година.

Полако је падао мрак, а небо се обасуло бескрајем звезда. Ветар је носио песму степе, а ми смо само седели, нас двадесетак случајних сапутника са свих крајева света, ослушкујући тишину и осећајући снажније него икада неку исконску повезаност између човека и природе.