Тскалтубо, омиљена Стаљинова бања – деценијама покушава да поврати некадашњи сјај

Право на одмор радника било је утврђено уставом Совјетског Савеза из 1936. године. Члан 119 гарантовао је „годишње одморе са пуном платом за раднике и запослене и обезбеђивање широке мреже одмаралишта“.

Четрнаест година раније, закон о раду из 1922. године утврдио је да сваки радник има право на две недеље годишњег одмора и стотине одмаралишта је изграђено широм огромне територије која је чинила совјетске социјалистичке републике. Ове установе, замишљене као комбинација лечилишта и медицинских центара, служиле су као места за одмор и опоравак радника, чиме су помагале у оптимизацији њихове продуктивности.

У Грузији, Стаљиновој родној земљи, јужно од Великих Кавказа, основан је један од водећих бањских градова Совјетског Савеза. Тскалтубовски радонски минерални извори, са температурама од 33-35°C, могли су се користити без претходног загревања, што је град ставило у центар пажње.

Године 1920, земља је национализована, а пет година касније изграђени су први објекти. Године 1931, грузијска Совјетска Социјалистичка Република је прогласила Тскалтубо премијум бањским комплексом и балнеотерапијским центром. Године 1933, покренут је амбициозан план за бањско одмаралиште, којим би се његова инфраструктура распоредила у круг око извора, а још два мастер плана уследила су педесетих и осамдесетих година.

Од краја двадесетих до краја осамдесетих година изграђено је неколико хотела, девет купатила, 22 одмаралишта и центар за истраживање хидро-минерала, од којих су многи прави драгуљи совјетске архитектуре.

Стотине хиљада посетилаца долазило је у Тскалтубо током његових златних година, а проглашен је градом 1953. године. Железничка пруга га је директно повезивала са Москвом. Осим радника који су долазили са својим „путевкама“, ваучерима које је издао лекар за бесплатно лечење, бањски град је постао и једно од најпопуларнијих места за одмор совјетске елите.

Процват бањске индустрије у Тскалтубу довео је до година великог просперитета и у року од пет деценија његово становништво је порасло на 21.000, према последњем совјетском попису становништва из 1989. године.

Али слика се драматично променила у децембру 1991. године са распадом СССР-а и Тскалтубо је престао да прима посетиоце преко ноћи. Али годину дана касније, 1992. године, у већиу напуштених зграда смештане су хиљаде избеглица које су бежале од рата у Абхазији. Бањски град је постао привремено уточиште за 10.000 интерно расељених лица која су била смештена у бившим одмаралиштима, ситуација која је трајала 30 година.

Тишина и вегетација су преплавили трошне бетонске, камене и мермерне грађевине. Неколико породица и даље пружа отпор усред рушевина и смећа.

Главна троспратна зграда у облику латиничног слова У изграђена је 1931. године, а између 1967. и 1971. године додата су још два крила како би се сместило више соба за тада цветајући бањски посао. Собе су касније сместиле до 765 расељених породица, углавном из Гагре, где су боравили три деценије чекајући да се сукоб заврши како би се вратили кући. Тек 2021. године многе расељене породице су смештене у нове станове. Данас је у санаторијуму остало још 12 породица.

Већ више од деценије улажу се напори да се Тскалтубу врати некадашњи сјај као водећем хидротерапијском одмаралишту, почевши од реконструкције централног парка где се налазе извори. Узастопне грузијске владе су осмислиле неколико планова реконструкције како би оживеле бањски град по узору на оне осмишљене у совјетско доба како би привукле приватне инвеститоре.

Грузијска држава је ставила 22 санаторијума на продају, прво 2013. године, а затим 2018. године, и иако су стране инвестиционе компаније купиле неколико, ништа није уродило плодом јер држава још увек није решила питање пресељења расељених лица која су се настанила у бившим одмаралиштима.

Године 2022, након што је већини абхаских породица коначно понуђен излаз, министарство економије представило је нови инвестициони пројекат под називом „Нови живот Тскалтуба“, најављујући приватизацију 14 објеката који још нису продати, за 50 милиона грузијских ларија (16 милиона евра).

У септембру 2023. године, катарска компанија је купила део у коме још увек живи 12 породица, за 2,6 милиона ларија (840.000 евра). Продаја укључује обавезу да се уложи више од два и по милиона евра у обнову у року од пет година. Међутим, већ је било случајева да купац није испунио своје обавезе, а држава је вратила имовину.

То се десило и са комплексом Мешахте, импресивном зградом из 1952. године која је потпуно напуштена и приватизована 2015. године под условом да њен нови власник из Уједињених Арапских Емирата изгради хотел са пет звездица до 2018. године. Мешахте је враћен држави 2023. године због кршења уговора од стране инвеститора.

Иако су радови на реконструкцији неких од приватизованих објеката бањског лечилишта већ почели – на пример, на одмаралишту у Тбилисију, истакнутој згради из 1951. године коју чувају два тетраморфна грифона – више од половине бањских капацитета још увек није продато, упркос чињеници да се континуирано стављају на продају од августа 2022. године.