Читај ми!

Чиле – земља којој се треба враћати

Чилеанци кажу за себе да су стидљиви и тихи, да су породични људи, где и мушкарци и жене подједнако раде. Уколико сте били у некој другој јужноамеричкој земљи, Мексику или Шпанији, приметићете разлике са Чилеанцима одмах. Делује као да сте дугме за јачину звука са 10 смањили на три, тек толико да можете да чујете без звучних помагала. Ово је још једна потврда да предрасуде увек треба проверити.

Чиле – земља којој се треба враћати Чиле – земља којој се треба враћати

Има земаља, градова и људи који вас полако уводе у своје мисли, приче и постојања. Оне траже стрпљење, посвећеност и отвореност. Али, ако им се вратите, и враћате, онда вас награде тајнама које се полако, слој по слој, отварају пред вама са значењима која се мењају, обогаћују и осликавају са сваким новим доласком, све више и дубље, све ближе и смисленије.

Чиле је земља у коју се треба враћати.

Паркови срца града

Паркови, паркови срца града. Паркова има великих и малих. Са игралиштима за децу, клупама за младе, родитеље, баке и деке, раднике, студенте. Паркови су места где свако има своје место. И цвеће и дрвеће, скулптуре, ресторани, и увек деца.

У паркићу Билбао у срцу Провиденције, делу главнога града Сантjага, наилазим на поруку уклесану у камену: „Најлепши пејзаж који сам икада видео и коме се увек враћам је мој друг и моја другарица!“(Гонзалес Вера).

У парку у Талки, на који гледају, са једне стране, зграда женске гимназије, а са друге стране, мушка гимназија, на каменој табли – 10 Божијих заповести – а на клупама у другом делу парка, поруке мудрости шта ће бити ако погледаш око себе, застанеш, а шта се догађа када само идеш, не размишљајући... до младића и девојке који у суботње прохладно послеподне, налазе радости свога заједничког постојања, у разговору гледајући се очи у очи. Са осмесима и враголастим погледима.

На прелазу од парка до Дома културе, док траје црвено светло, један младић свира на традиционалном чилеанском инструменту кена. Испред Дома културе, група младих вежба плесове за национално такмичење које ће се одиграти у истој дворани.

У потрази за парком у Сантjагу, непланирано, скрећем у једну улицу. Обилазим паркић око цркве, скрећем у следећу улицу, памтим њено име – Monsieur Miller. А могло је да пише и Крунска. Није Београд, али онда ипак, увек се нађе део Београда, па ма где била. После велике, бучне, прометне Провиденције, малена оаза мира. Улазак у причу из неког другог периода са другим животима, мислима, брзинама. Ослушкујем мир, покрете листова на дрвећу и мирисе јесени. И сећам се моје дивне наставнице српског језика, Милене Мучалов, која је живела у Крунској улици.

До културног центра долазим тако што откривам за његово постојање читајући таблу на улици – Културни центар Монтекармело. Прелазим мост на реци Мапоћо. Проналазим га у улици Лепог погледа, Bellavista. Ништа није случајно. Културни центар се налази у лепом простору који је некада био манастир.

Изложба која ме је изненадила, начином представљања и осећајем, била је у згради некадашње цркве. Улазим. Лагано покрећем црне завесе. Испред мене, изложба у некадашњој сали за богослужење. У простору кристал, у стакленим боцама и на поду, на постољима, у некадашњем олтару и слободно лебдећим у ваздуху. Уз музику, да ли стварну, или се то само мени причињава.

Осећа се мистичност стварања живота од кристала узетих из природе, трансформисаних пред нашим очима, обликованих од аутора изложбе, Коломба Фонтеин и Маурицио Лакрампете, у различитим формама. Остајем у овом простору упијајући сваку честицу кристала и звуке музике, у овоме тренутку ослушнуте, и оне друге из давних времена.

Људи, људи, људи

Географија као судбина се осликава на људима. Иако је Чиле на копну, чињеница да је дугачким и високим планинским венцима Анда, одвојен од других суседа на истом континенту, а да је са западне и јужне стране окренут Тихом океану, утиче на формирање њихове природе, која има сличности са острвским земљама.

Чилеанци кажу за себе да су стидљиви и тихи, да су породични људи, где и мушкарци и жене подједнако раде. Уколико сте били у некој другој јужноамеричкој земљи, Мексику или Шпанији, приметићете разлике са Чилеанцима одмах. Делује као да сте дугме за јачину звука са 10 смањили на три, тек толико да можете да чујете без звучних помагала. Ово је још једна потврда да предрасуде увек треба проверити.

Чиле је у последње време постао земља где долазе људи из Венецуеле, Перуа, и Хаитија. Углавном је разлог економске природе „трбухом за крухом”, али забрињава број оних који су повезани са наркомафијом. Иако је Чиле и даље најсигурнија земља у овом делу света, често се може чути да се не иде у центар града, да се не користе мобилни телефони на улици, а има и оних који избегавају да уопште иду у центар града.

Ипак, људи има свуда, од метроа, где се још могу срести млади који уступају место старијима, и где постоје посебна места у метро станицама резервисане за музичаре који могу да свирају на станициама, али не и у купеима. Улице су препуне људи свих генерација. Како је то често бива и у другим земљама, од Азије до, ето, и Чилеа, у школама се носи одећа црне боје. Младићи носе и беле кошуње, па их често зову пингвини, јер подсеђа на њих.

У ресторанима келнери су ту, када вам требају. Нема журбе и нервозе, све се стигне у правом тренутку. Када је време ручка и паузе, и келнер је има – седне за други сто да поједе свој ручак. Ресторана има свуда и за сваки џеп. Не осећате да вас ико пожурује, гура. Не сећам се да сам чула повишени глас, на улици, факултету, метроу, продавници. Истина, нисам видела ни много осмеха.

Дружење са новим и старим пријатељима

Концерт на Универзитету Талка, у прелепој и препуној сали у чијем предворју се налази легат чувене чилеанске вајарке Лили Гарафулик Јанковић, пореклом из Хрватске, био је сусрет неколико генерација. Чувени уметник Едуардо Гати и његов син, као представници две генерације уједињени у истој мисији – стварању и дељењу лепоте и смисла. Својим вештим прстима, пријатним гласовима и моћним стиховима песама које су певали, дотакли су све нас присутне, који их прате деценијама, и мене новодошлу у ову оазу заједништва.

Чувену песму Los Momentos – Тренуци, певала је цела сала. Није то био Бајага, није то био Нил Дајмон, био је то Гати и песма која се свима нама догодила, о нашим животима, страховима, сукобима, поразима. Посматрам студенте, професоре, децу, људе свих генерација, како се њишу, глас им подрхтава, руке се помало тресу снимајући овај тренутак. Светлост са телефона, подсећа на сјај свећа.

Чинило се да смо уместо у концертној сали у цркви у дирљивој молитви за мир и разумевање међу свима нама, на свим странама света. Песме су текле, сећања су се враћала, а млади су стварали нове тренутке, који ће оживети, за двадесет и више година. Моји пријатељи, професори сада, а пре неколико деценија били су студенти који су се управо овде заволели. Гледам их како се држе за руке, како им очи сијају, а осећања прве љуваби су ту, не измењена, за све ове године.

Дружења са пријатељима, новим и старим, су најпријатнији доживљаји на свим путовањима. У различитим животним добима, децом различитих узраста, традиционалним и модерним домовима, али увек са поштовањем свакога према свакоме, ретком употребом паметних телефона, најчешће ради сликања, разговорима, оним правим када се људи гледају и слушају и ослушкују. И то свако са сваким од четири до 74 године.

Како је могуће да на другом континенту загрлите дечака од четири године који личи на вас, а није вам рођак? Или да причате са братом и сестром, студентима факултета са којима се разумете, као да сте расли заједно. И да препознате погледе и стидљивост студената којима предајете, онај исти који сте и сами имали када сте били у њиховим годинама. Блискост душа је оно што ме увек обрадује и да ми наду да се можемо разумети упркос различитих година, порекла, језика, искуства. Има нешто у нама свима, у основи свих нас, што је ту, да нас спаја и помаже да преводимо различитости у суштину која нам је свима слична.

Разиграност, шармантност и осећај сигурности и љубави, најмлађег међу нама, била је неодољива. Мудрост, одмереност, прецизност запажања и лакоћа размене мисли, апсолвенткиње економоског факултета, били су права радост за душу. Млади истраживач, физичар који ће додати свој допринос науци за неколико година, уз могућност брзог, коректног излагања о новом пројекту АРТЕМИС који ће полетити до Марса преко Месеца и доприносу Николе Тесле у постојању данашњих паметних телефона, уз претходно време посвећено припреми ручка у коме смо сви уживали, били су задивљујући.

А тек моји пријатељи који ове године славе, невероватних 50 година брака, уз четири сина, неколико унука и незапамћену лакоћу ведрине, поштовања, нежности и љубави уз враголастост у свакоме дану, обасјавају ову планету надом у лепоту заједничког постојања. Њихова башта, негована са пажњом и посвећеношћу, уз давање избора палмама да расту до својих висина, и плодовима воћака да се шире на стране који они желе, оаза је слободе, лепоте и чистоте природе у њима, и у њој самој.

Има земаља, градова и људи, који вас полако уводе у своје мисли, приче и постојања. Оне траже стрпљење, посвећеност и отвореност. Али, ако им се вратите, и враћате, онда вас награде тајнама које се полако, слој по слој, отварају пред вама са значењима која се мењају, обогаћују и осликавају са сваким новим доласком, све више и дубље, све ближе и смисленије.

Чиле – земља, којој се треба враћати!

субота, 20. јул 2024.
30° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару