Читај ми!

Зелени појас одважне нобеловке – Парк слободе и борба Вангари Матаји

Најроби је познат као „зелени град сунца“, али том привлачном називу није допринела само савана већ и многобројни паркови без жирафа, зебри и носорога широм центра града. Ухуру парк, или Парк слободе најлепша је оаза зеленила какву би сваки град пожелео. Све што човек треба да зна о Кенији, јесте историјат овог парка. Сав бол, сва нада, сав бурни темперамент Кенијаца, сунце и зеленило по којем су и град и ова земља препознатљиви, у пуном су сјају на том месту. Наизглед парк је као и сваки други, штавише сиромашнији дрвећем него што би се то очекивало, са много травнатих површина.

На нешто мање од дванаест хектара налази се и велико вештачко језеро, скејтбординг рај, неколико важних споменика, укључујући необични, контроверзни и прилично оронули споменик бившем председнику који је подигао самом себи поводом првих десет година владавине, али који Кенијци и даље не дирају, док десетине људи у свако доба дана лежи под ретким стаблима или се шета.

Ту бизнисмени и банкари долазе на паузе, љубавни парови на састанке, туристи да виде покоји споменик, мноштво обичног света да одспава на трави, у хладу испод дрвета. Међутим, у том парку се организују и протести (један „лењи“ протест са десетак протестаната који су поседали и полегали у траву управо је био у току када сам га посетио), исказују се најважније наде и људи на окупљањима мењају будућност своје државе, али су ту, нажалост, експлодирале и бомбе терориста.

Зато је овај парк историја Кеније у малом. „Када бих ти испричала колико је борбе било потребно да овде буде трава а не бетон, не би ми веровао!”, каже ми пријатељица из Чилеа са којом сам кренуо у шетњу. Пролазимо покрај дрвећа посађеног у знак мира, испод дрвореда високих палми са шармантном зеленом ћубом на врху. Најзад седамо на клупу на којој огромним словима пише: „Немој овде само да седиш! Промени нешто!“

Парк су после моје посете усавршавали, па су ми пријатељи јавили да се сад тамо може видети и библиотека на отвореном, као и посебно ћоше посвећено кенијској професорки Вангари Матаји. Када су корумпирани политичари одлучили да усред парка подигну здање високо чак шездесет спратова, она је ризиковала живот бранећи право људи на зеленило и сунце. Била је затварана, прогањана, злостављана, умало је нису убили, али није престајала да се бори.

Писала је свима на свету којих се сетила и успела да подигне толику узбуну, да је међународни и медијски притисак натерао инвеститоре да од пројекта одустану. Шта може једна „препаметна жена коју је тешко контролисати”, како је то истакао њен муж политичар наводећи разлог за развод, показала је свету Вангари Матаји и за то добила Нобелову награду за мир. Прва кенијска докторка наука за биологију и прва универзитетска професорка постала је и прва жена из Африке добитница Нобелове награде, те прва особа којој је ова награда припала за активности на заштити природе.

Да је ишла испред свог времена, данас је очигледно: напокон смо постали свесни колико је неопходна и хитна заштита планете од нас самих. Чак тридесет милиона стабала широм Кеније посађено је у оквиру њене иницијативе „Зелени појас” којом је доказала да се више исплати садња стабала него њихово сечење.

Увела је стипендију за сваку Кенијку која засади стабла локалног дрвећа у свом селу и тако зауставила ширење пустиња. Док се шетамо Парком слободе поред Кутка слободе и дела парка посвећеног Покрету зеленог појаса, пријатељица ми показује фотографије одважне нобеловке којој се у очима пре свега види добродушност, благост, топлина, а борбеност и снага као да су притајене у дубинама њеног бића.

У Најробију сам се сусрео још са низом других чудеса. Рецимо, ту је једна од највећих афричких берзи хартија од вредности, у којој се дневно обави више од десет милиона трансакција! Да је Најроби важан економски центар Африке, постаје јасно сваком ко прође градом. Мноштво високих небодера, пословних зграда, финансијских институција и других домаћих и међународних фирми – све то помало подсећа на Нови Београд.

Пространа равница, исушена мочвара намењена високоградњи, са правилним улицама и булеварима исцртаним као лењиром, са раскрсницама под углом од деведесет степени… Угланцани небодери доприносе и чине да град изгледа беспрекорно чист и модеран, па чак и безбедан, што никако није случај.

Постоји још једна заблуда: Најроби, то није равница, већ висораван! Чак 1.795 метара надморске висине савршено ублажава тропску климу, па је ово омиљено одредиште за све оне које сунце екватора на другим местима превише угреје. „Сунце овде тако дивно сија, али те не малтретира”, са поносом кажу Најробијци.

Недалеко од улаза у парк налази се Конгресни центар, који је две године пре мог доласка добио име „Џомо Кенијата“ – по првом председнику државе, иначе Титовом пријатељу.

„Како човек губи титуле, губе је и зграде, како човек стари, старе и здања, не сва подједнако, а нека остају урезана у вечности, заједно са људима“, мудро збори моја пријатељица из Чилеа која ми се придружила у овој авантури, чекајући да оде на следећи сафари. Посматрамо некада највишу зграду у Кенији, која сада делује тако мала у шуми солитера. За само четрдесетак година од највише зграде спала је на девету највишу, и изгубила доста од своје ексклузивности.

Ту се налази афрички „Сава центар“, једно од најзначајнијих места за одржавање конгреса на Црном континенту под чији необичан кров стаје чак пет хиљада људи. Конгресна сала је издвојена зграда пирамидалне браон структуре на уздигнутом постаменту, сада већ застарелог дизајна и бледуњавих боја, па изгледа као оронули свемирски брод не баш напредних ванземаљаца.

Низ фасадних украса са доње стране те чудне грађевине урађен је тако да подсећа на тетрис, а испод је део фасаде обојен зебрастим шарама, што доприноси крајње бизарном изгледу грађевине. У наставку зграде уздиже се џиновски округли торањ са двадесет осам спратова.

После неколико перипетија због високих званица које су хеликоптером долетеле у Кенију и спустиле се на кров торња управо када сам ја ту стигао пешке, успео сам да добијем дозволу да се попнем на врх зграде и одатле погледам град. „Ко на брду ак’ и мало стоји...” Главни хол је претворен у временску линију кенијске историје, па се ту сазнаје о важним датумима, злочинима колонизатора и о борби за независност. Лифт нас брзо успиње до ротирајућег ресторана при врху, који одавно не ради.

„Велике грађевине је лакше направити него одржавати“, закључује моја пријатељица. Излазимо на кров, кружимо око хелидрома и уживамо у најбољој панорами Најробија.

„Баш је романтично ово место“, каже ми Чилеанка, а ја се слажем. Тек је неколико месеци како се окончала моја шестогодишња веза, па су ране још живе и, мада помало флертујем са девојкама, испипавајући терен, учећи о женама, о свету, о самом себи, нисам спреман за нову везу. А није ни ова девојка.

„Штета је да се са неким не пољубиш на овом месту“, каже и приближава ми се умиљато. Доста је нижа од мене, али ме изненада снажно привуче к себи, ваљда исправно проценивши да је најбоље моје колебање прекинути директним пољупцем.

Баш тад ми зазвони телефон: била је то моја бивша љубав, знатижељна да чује шта баш у том тренутку радим... Љубавна телепатија не попушта ни на другом континенту.

Град одавде изгледа као било која европска престоница, с тим што су високе зграде груписане у нашој близини, па се, као у таласима, смањују што даље поглед одмиче, да би се белина здања полагано утапала у зеленило које се наставља докле поглед допире. Та дивљина, која се одавде само наслућује, суштина је Кеније, афрички рај који се мора бранити.

Огроман зелени Парк слободе, који се са висине најбоље види, и поред њега Централни парк, као најлепши тепих усред сивих солитера – душа су Најробија. Зеленило и сунце, са капљицом страха, утисак је који сам одавде понео заувек.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 19. мај 2024.
20° C

Коментари

Re: Poreklo
Чије гене носе народи у региону
Imam novcic od 1 centa dole je vrednost ponudjena 6000 dinara
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Imam mali novcic 1 cent
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Косовски вез
Нематеријална културна баштина Србије – косовски вез
Prodajem
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара