Новосађанин у ноћном походу на фавелу – јер банда не прашта oноме ко крши договор

Замислите ситуацију – одете у Рио де Жанеиро, упознате члана банде који живи у највећој фавели у Бразилу и шире, и он вам предложи да вас спроведе кроз чувену Росињу и одведе на „бајле фанк” журку коју организују „драг лордови”, тј. господари дроге.

Из разговора са травел блогером Марком Стефановићем закључили смо да је ово била понуда која се не одбија. Објашњава да су он и његов пријатељ Роберт, такође травел блогер, желели да виде како се заиста живи у фавели, дивљим насељима у којима локалне банде воде главну реч.

„Он нас је водио у куће људи који тамо живе, дружили смо се са њиховом децом, упознао нас је са једним од шефова фавеле, показали су нам где му граде хацијенду са базеном, и слично. Причали смо са старцима на улицама, јели смо са њима уличну храну. И то је прави начин где можете то да чујете од тих људи, чији мотиви нису обојени интересима, тада може да се сазна како они живе”, рекао нам је Марко који је љубитељима путовања познат као „Господин са изузетног пута”.

Ова прича је, међутим, ауторки текста звучала помало нестварно - налик наивној сцени из Нетфликсових крими серија. Марко је зато пристао да нам открије шта се крије иза тог "ортаклука" са бандом. Кроз осмех признаје да су замало упали у конфликт.

„Роберт и ја смо са нама у Бразил водили групу од 14 људи и договорили смо били једну туру са тим момком из Рио де Жанеира, где би нам он показао фавелу, наравно у току дана. Да би у последњем моменту ми одустали од те туре и ангажовали овлашћену туристичку агенцију, пре свега због безбедности свих људи из наше групе за које смо били одговорни. Тај момак није то прихватио јер фавела има своје кодексе и они договор поштују. Па је прво било мало претњи, тако да смо ми морали да направимо неки компромис", испричао је Марко.

Пошто нису пристали да плате због тога што одустају, направили су нови договор – платиће им нешто, али да за узврат у обилазак фавеле иду ноћу.

„Он нас је сачекао моторима са екипом, отишли смо до врхова фавеле, затим се изгубили у тим мрачним улицама и њиховим лавиринтима, хаусторима, и наравно упознали фавелу на један мало другачији начин", рекао је Марко.

Вожња таксијем и остали знакови поред пута

Ни овај проблемчић, као ни упозорења са свих страна, нису успели да их одврате од похода на Росињу – који им је, испоставило се, најупечатљивије путничко искуство до сада.

Кренули су таксијем, што никако није препоручљиво. 

„Препорука је увек да се иде уз неку агенцију, где дођу по вас аутобусима, дођу тамо, где је већ та тура најављена у фавели и слично. Нас двојица смо морали да седнемо у такси, да дођемо, уђемо у фавелу и да се тек ту нађемо са овим човеком. Кад смо ушли у такси кренула је таква киша и такав пљусак, буквално је провала облака била и нас двојица смо се онако погледали, почели да се смејемо. Вероватно у истом моменту нам је прошло кроз мисли да ли је ово неки знак да ми треба да се окренемо и вратимо…", присећа се Марко.

Страх је, признаје, постојао. Све док нису изашли из таксија.

„Како смо изашли на улице, тај осећај страха само је просто нестао јер кад смо видели све те људе, и да тај живот не престаје упркос овој киши, упркос и осталим околностима, једноставно нас је привукла та енергија и стопили смо се са тим”, каже овај светски путник.

Песма за Србе уз звуке укулелеа

Утисак који носи из фавеле је, истиче, бомбастичан. За то је заслужан паралелни универзум у којем људи тамо живе. Ништа слично ниједном путовању до сада – а обишао је близу педесет земаља и доживљавао културолошке шокове.

„Овако нешто стварно нисам могао ни да претпоставим, ни да ми неко опише, док сам не осетим својим чулима. Док не изађем на те улице, док ми не запевају уз укулеле песму посвећену Србима, и српском народу, и свима нама – зато што смо ту, зато што смо дошли да их упознамо, да пренесемо људима такву слику каква јесте, а на крају крајева и да осетимо ту дозу адреналина у вожњи моторима са члановима банде, да једемо најбоље слаткише које су правиле њихове жене, да једемо те чувене 'асаи боул' – асаи каше које се праве од амазонског воћа, односно тих бобица на улици, да причамо са људима и та реалност је оно што је стварно бомбастично", каже Марко.

У односу на то, дневни обилазак фавеле на који су одвели своју групу, за њих, како воле да се нашале, био је попут одласка у Дизниленд.

Марко објашњава да су то строго контролисане и тачно исцртане руте главним улицама, које организују локалне туристичке агенције и за то фавелама плаћају неку врсту рекета.

„Нама је водич била девојка која живи у фавели и има своју туристичку агенцију у Рио де Жанеиру – и она нам је тачно говорила на којим местима треба да склонимо мобилне телефоне, да не бисмо можда снимили или сликали неког дилера или неку компромитујућу ситуацију за људе у фавели, да не бисмо имали као група неки проблем”, рекао је Марко.

Колико је (не)безбедно

Проблема није било ни на једној тури. Фавела, каже, има своје кодексе и када једном уђете у њу, опасност од локалаца је минимална.

„Они имају кодексе да ту нема оружаних пљачки, нема крађе и слично, јер ће они сами да се обрачунају са таквим људима и са лоповима. Али опасност је реална у виду међусобних окршаја и сукоба тих банди за превласт на тржишту наркотика, или можда ратови са полицијом који нажалост нису ретки и дешавали су се. Баш ми је после мог повратка у Србију једна девојка писала да је 2013. управо у овој фавели упала у међусобну ватру, унакрсну. На сву срећу нико тад није био повређен од наших туриста који су се ту нашли али, нажалост, такве ствари су у фавели могуће”, говори Стефановић.

То потврђују и вести које су стизале до нас протеклих година – неколико туриста изгубило је живот у фавелама, неки су такође били у обиласку – упали у међусобну ватру, затекли се тамо баш када је упала полиција, а неки су само залутали.

Зато многе државе, међу којима и Србија, своје држављане упозоравају да заобилазе ове делове града. Саветују и да се на путовање у Бразил не носе скупоцене ствари.

То је зато што је Бразил огромна земља и велики је јаз између богатих и сиромашних, каже Марко. Напомиње да на таквим местима увек има ситног криминала, оружаних пљачки, па чак и убистава. Зато је, истиче, потребно створити „мост поверења” са локалцима.

„То тешко да можете да урадите уколико одскачете пуно од њих и они не могу да се поистовете са вама. Ако носите скуп накит на себи, те материјалне, скупе ствари, привлачите пажњу превише. Такве ствари треба избегавати, треба путовати отвореног ума, без неких скривених мотива, као неко ко не жели да мења свет тих људи, него да нешто научи, да их разуме и онда то људи некако препознају и углавном на тим дестинацијама затичете оно што у себи носите”, поручује овај Новосађанин.

Шта је Бразил без фавела

Отвореног срца кренуо је и у фавелу. Без тога, каже, слика коју би понео из Бразила не би била потпуна.

„Имао бих осећај да неку празнину носим са те дестинације да нисам отишао у фавелу. Колико год да је то носило можда неког, да кажем, стреса, размишљања како ће то све да изгледа, да ли ће бити безбедно, ипак опција да тамо не одем није постојала. Није Бразил само Копакабана, није Бразил само карневал, морао сам да осетим ту врућу атмосферу на улицама фавела и да имам комплетну слику дестинације”, истиче овај травел блогер.

Признаје да је то на њега оставило јак утисак и открива зашто сматра да људи треба да виде ова насеља. Разлог нису чувене „фавела фанк” журке, на којима се маше оружјем, а које привлаче туристе који беже од стандардних градских рута.

„Фавела пре свега не треба да буде забава и забаван осећај, то је један добар показатељ да је друштво омануло, посрнуло. Овакве разлике не би требало да постоје међу људима, и просто у мени се онако створио неки осећај, поред тог помешаног узбуђења и адреналина, помало тужан неки осећај и већи осећај захвалности за оно што ја имам и у каквим околностима живим него ти људи тамо”, рекао је травел блогер.

У фавелама не живе само криминалци

Фавеле су дивља насеља настала крајем 19. века на обронцима великих градова. Подигли су их ратни ветерани и избеглице из грађанског рата, да би се годинама касније ту насељавали и тек ослобођени робови.

Педесетих година прошлог века ова насеља се шире. На узурпираном јавном земљишту неплодних делова предграђа, у страћарама без основних санитарних услова, своје место за живот проналази и велики број људи који напушта села и трбухом за крухом одлази у градове.

Слика коју данас имамо о фавели почиње да се ствара осамдесетих година, када Рио постаје транзитна тачка за кокаин који путује у Европу. На улицама је све више оружја и банди које се надмећу за доминацију, а велики део тих криминалних активности везује се управо за фавеле.

Зато се и на оне који тамо живе - фавеладосе гледа са неком дозом подозривости, иако они последњих година све гласније негодују због дискриминишућег третмана и слике која се о њима пласира.

Такву стигму је, каже Марко, тешко скинути.

„И ми некад можемо да се сусретнемо са тим, односно путници са Балкана, да некада у тим западним земљама људи имају предрасуде када нас упознају, пре него што нас заправо упознају, и сматрају да смо овакви или онакви. Иста је ствар са фавелама. Доброте има свугде, треба је само пронаћи и препознати, па чак доброте има и на таквим местима. Људи наравно да не воле то, они желе да пошаљу другачију слику и схватили су да од туризма и те како може да се заради. Тако да ми се чини да фавеле мењају своју политику и прихватају туристе”, додаје Марко.

Међутим, и сами Бразилци зазиру од ових квартова. Од одласка у фавелу покушали су да их одврате и пријатељи који су рођени у Рију.

„Рекли су шта ћете тамо, ми смо ту рођени, никад нисмо били у фавели, шта уопште тражите ту, тамо је опасно и слично. Једноставно смо хтели да разбијемо тај мит, знали смо да таква није баш ситуација на терену и да су људи људи, и тамо и било где друго на свету”, нагласио је Стефановић.

Росиња, коју је посетио, третира се као сиротињски крај. Ипак, развијенија је од многих других фавела у Бразилу – већина кућа је сазидана од бетона и цигала, и има какву-такву канализацију, воду, струју.

Марко сведочи да људи тамо нормално живе, без обзира на околности, те да као заједница имају све основне ствари – школе, вртиће, болницу, шопинг центар, пијацу.

„Није само сваки становник фавеле приморан да буде тамо, једноставно то је избор сваког од њих, јесте можда по рођењу и наметнут, али дефинитивно тамо има и људи који нису сиромашни, који нису само криминалци, спадају у неки средњи слој или класу али је њихов избор да ту и даље живе и једноставно тако функционишу”, додаје Стефановић.

Чиме је Бразил омађијао туристе

Росиња је несумњиво допринела да се Бразил, неочекивано, пробије на листу „Топ пет дестинација” Господина са изузетног пута. Највише се, каже, плашио да ће га тамо сачекати комерцијала. Рио га је у то потпуно разуверио.

„То је тако енергична дестинација да тешко може неко да остане на то равнодушан. Ја нисам неки урбани тип, не одушевљавају ме превише неке модерне грађевине, чуда архитектуре и слично, ја више волим енергију, волим да осетим ту вибрацију коју пружа и тај народ који је тамо и сама дестинација, некако ме је као вртлог Рио увукао у себе и то је оно што ћу дефинитивно памтити док сам жив”, рекао је Марко који је то искуство несебично поделио са својим пратиоцима на Инстаграму.

Истиче да је реч о великој земљи и да су, колико год се трудили да виде што више, само загребали по површини.

Као неизоставне туристичке атракције издваја брдо Корковадо, на којем се налази чувена статуа Исуса Христа, затим Ботаничку башту са преко 700 метара дугом Авенијом палми, као и Главу шећера са које се пружа можда најлепши поглед на Рио де Жанеиро.

На њега је, поред фавела, најјачи утисак оставио лет хеликоптером изнад Рија.

„Тек из ваздуха можете да створите осећај о каквом се то граду ради, колико је то велики град и колико су дијаметралне те супротности – са једне стране фавеле, са друге стране луксузни квартови, рајске плаже, а све то опет оивичено дивљином. И управо је то оно што описује Рио – дивљи, необуздан, жив, недокучив и као такав потпуно хипнотишућ и магичан”, каже Марко.