Неадекватним складиштењем отпада бацамо паре у рупу и додатно се трујемо

У врелом периоду, у каквом смо ових дана, посебно је велики ризик од пожара на депонијама, попут оног који се прошле године догодио у Винчи.

„Пожари на депонијама су тињањући. Материје које чине отпад горе на нижој температури, без довољно кисеоника и крајњи продукт тог непотпуног сагоревања су изузетно канцерогене супстанце. Оне су врло стабилне и у виду честица чађи могу да путују на велике раздаљине, па је њихов штетни ефекат утолико већи“ објаснио је професор Хемијског факултета Константин Илијевић, за Магазин на првом Радио Београда 1.

Професор скреће пажњу и на то да је у отпаду све више пластике. Када гори ПВЦ, који садржи хлор, емитују се још опасније супстанце – диоксини. Они су и канцерогени и токсични. Изазивају хормоналне поремећаје, а познат је и случај тровања људи. Пре пар деценија диоксином је трован тадашњи председник Украјине, Виктор Јушченко.

Стандарди у поступку збрињавања отпада подижу се брзо, тако да их ни комуналне депоније више не задовољавају. Отпад је препун хране коју микроорганизми разлажу. Услед мањка кисеоника дешава се процес ферментације, који ослобађа велику количину метана, који 25 до 80 пута више доприноси загревању атмосфере него угљен-диоксид, напомиње саговорник Радио Београда 1.

У санитарним депонијама он би се могао прикупљати, како би касније имао неку комерцијалну употребу или чак спалити и претворити у мање штетан угљен-диоксид.

Посебно лош утицај на здравље људи имају кисела једињења која настају у поступку разлагања отпада.

„Ми бацамо велики број металних предмета, од конзерви до техничких уређаја. Све што се налази у њима, укључујући и батерије, садржи много опасног метала, који током ферментације постаје још токсичнији. Када киша пада она продире у дубље слојеве, раствара их и вуче са собом до подземних вода и река. На тај начин отров улази у ланац исхране", упозорава професор Илијевић.

Санитарне депоније су део решења и за овај проблем. Осим за прикупљање гасова оне имају и системе за прикупљања ацидних вода које би се пречишћавале у колектору и потом испуштале у животну средину. Није реално да Србија ускоро све своје депоније претвори у санитарне јер су то врло скупи пројекти, напомиње професор.

Скреће пажњу на то да се много може учинити добром вољом и јачањем свести о проблему којем смо изложени. Најважније је да се што већа количина отпада рециклира. То је комплексан процес који захтева да у њега сви буду укључени – грађани који би отпад сортирали, потом они који га прикупљају да га додатно распореде и одвезу у неки центар на прераду.

То је систем који има озбиљан економски бенефит јер је реч о сировинама. Многе земље извлаче велику економску корист из тога, док ми бацамо паре у рупу да би се, након тога, још додатно тровали, закључује професор Константин Илијевић.