Да ли су постојале гладијаторке у древном Риму

Међутим, ови докази ограничени су на отприлике десетак текстова и натписа и још мањи број предмета који их приказују. На пример, римски сенат је донео законе 11. и 19. године нове ере којима је забранио учешће жена из виших слојева друштва и слободнорођених жена млађих од 20 година у гладијаторским борбама. Други текст помиње да је око 200. године цар Септимије Север забранио женске гладијаторе јер су се након једне представе шале о њиховој жестини „усмеравале ка другим врло угледним женама“.

Ко су биле женске гладијаторке?

У Риму, жене су углавном биле искључене из политике и нису могле да служе у војсци. Ипак, имале су неке слободе – неке су водиле сопствене послове или радиле као лекарке. Такође су могле да поседују имовину и склапају уговоре.

Али о женским гладијаторкама се зна много мање, па је тешко утврдити ко су биле и како су се бориле.

Ипак, велика већина мушких гладијатора били су робови, а вероватно је исто важило и за жене. Постојали су различити начини да неко постане роб – поробљавање током ратног похода, казна за злочин или неплаћене дугове, или из других разлога.

„Верујем да су гладијаторке првенствено биле робиње које су починиле злочине“, рекла је Ана Мјончевска, предавачица на Универзитету Марија Кири-Склодовска у Пољској, која је обимно истраживала и писала о женским гладијаторима. Навела је да су други извор могле бити слободне жене са великим дуговима, које су биле приморане да продају своју слободу гладијаторској школи.

Ипак, постојали су изузеци. Неколицина мушких гладијатора потицала је из виших друштвених слојева. Најпознатији пример је римски цар Комод (владао 176–192. године), који се облачио као бог Меркур и приморавао сенат да гледа његове „победничке“ борбе, вероватно као поруку о његовој моћи. Слично томе, антички текстови указују да је неколико жена из виших слојева такође учествовало у гладијаторским борбама.

Римски писац Тацит записао је да је 63. године, током владавине Нерона, цар приредио велики гладијаторски спектакл током којег су се „многе угледне даме и сенатори осрамотили у арени“ .

Како су се гладијаторке бориле?

Мушки гладијатори обично су носили кацигу и евентуално друге облике оклопа. Борили су се као специјализовани типови, попут ретиаријуса, који се борио мрежом и трозупцем. Гладијатори су се такмичили након одређеног нивоа обуке, вероватно у гладијаторској школи. Иако су неке борбе завршавале смрћу пораженог, нису све, а губитак гладијатора могао је бити скуп за организаторе представе.

О томе како су се женске гладијаторке бориле и како су биле биране и обучаване постоји много неизвесности.

Рељеф из Халикарнаса приказује две женске гладијаторке са штитовима и мачевима, са сценским именима „Амазонка и Ахилија“ (вероватно заснованим на митологији).

Стивен Брунет, професор емеритус класичних студија на Универзитету Њу Хемпшир, забележио је у књизи A Companion to Sport and Spectacle in Greek and Roman Antiquity да су приказане са оклопом карактеристичним за „провокатора“, односно типу гладијатора који је требало да личи на римског војника.

Као и многи мушки гладијатори, и оне су приказане голе до појаса. Не делује да носе кациге, иако је могуће да их уметник једноставно није приказао. Натпис каже да су жене биле „пуштене док су још стајале“, што значи да ниједна није убијена.

Други предмет је статуета женске гладијаторке, која приказује жену како држи кратки закривљени бодеж зван сика – оружје типично за један тип гладијатора. Али, као и на рељефу, гладијаторка не носи кацигу, већ само перизому и повез преко колена.

Како су биране женске гладијаторке?

Алфонсо Мањас, истраживач са Универзитета Калифорнија у Берклију, који је 2011. идентификовао статуету као приказ женске гладијаторке, рекао је за Лајв сајенс да верује да је изглед играо значајну улогу у избору бораца.

Мањас напомиње да један од најранијих извора, Никола Дамаски (око 64. п. н. е. – 4. н. е.), пише да жене изабране за борбу нису биле најјаче или највештије, већ „најлепше“. Ово указује да је покровитељ гладијаторског спектакла имао велики утицај на избор учесница.

Текстови често помињу да су женске гладијаторке наступале у представама које су организовали римски цареви. Коришћење женских гладијаторки вероватно је било „врло скупа и ексклузивна представа, снажно повезана са царем, па је организована у веома ретким приликама“.

Највероватније је да им је наређивано да не носе кациге како би публика могла да види њихова лица. Такође претпоставља да им је било забрањено да се боре до смрти, ниједан запис никада не помиње да је женска гладијаторка умрла у арени. Такође никада није пронађен надгробни споменик женске гладијаторке, за разлику од више од 1.000 надгробних споменика мушких гладијатора.

„У Риму нико није очекивао да жена буде вешта са оружјем, храбра у борби или да се суочава са смрћу“, каже Мањас. Правила и можда наоружање вероватно су била прилагођена тако да се смањи ризик од смртног исхода.