Сичилијана из „Kавалерије“ у трећем делу „Кума“

Музика Кавалерије рустикане је управо онаква каква се с разлогом могла очекивати од интелигентног и духовитог припадника генерације која је Вагнера, Гуноа и Вердија имала у малом прсту. Он је могао да захтева, и добија, веће инструменталне саставе за балет него што је Моцарт имао на располагању за своје најграндиозније опере и симфоније. А што је много важније, Маскањијева музика је имала публику извежбану да издржи непрекидну и страсну мелодију наместо живахних малих алегра старе школе (који су били заправо само класично нагиздане жиге и хорнпајпи) – слушаоце који се нису, попут својих родитеља размажених Шпоровим хроматским шећерлемама, исколачивали чак и над „превише грубим“ доминантним септакордима.

Наспрам таквих времешних рмпалија којима (примерице) увертира за Танхојзера немаше мелодије и хармонски бејаше сва у дисонанцама које од инструментализације прављаше пуку буку, Маскањијеви следбеници су били потпуно неоптерећени тако детињастом пробирљивошћу и зловољом. Што се њих тицало – Пјетро је комотно могао да распали из свег хармонско-инструменталног арсенала, па су се чак и цепидлаке суздржавале од позивања на поштовање „оних закона форме којима су се подређивали и највећи мајстори, не сматрајући их спуштањем прага достојанства“. У преводу:  и даље су, као модел облика и модулације, имали пред очима нешто попут Хитро скаче веверица.

Због тога је музички веризам (италијанска верзија натурализма) могао разумној присталици драме и музике пружити сијасет живописних, блиставих, вештих, необичних, а ипак добро познатих и популарних комбинација и пермутација богатих „датотека ефеката“ акумулираних у партитурама од Моцарта до Вагнера и Берлиоза. Беше то век музике из друге руке. 

Штавише, запатила се и школа композитора – више песника и мислилаца него музичара – који су, инспирисани делима збиља изворних мајстора, изабрали из чисте љубави музику као средство изражавања. Прави велики композитор је човек који је игром случаја истовремено велики музичар и(ли) велики песник – рецимо онај који поседује Брамсово чудесно ухо без његовог „четвртастог“ духа, или Молијеров дар понирања у суштину без његове музичке јаловости.

Искорак вериста из оваквих поетичких начела узрокован је потребом да се оголи дотадашње идеализовано осликавање стварности, али баш до коске. Значи, отворено приказивање сурових и нелепих ситуација, готово по правилу нижих слојева друштва. Неретке су и сцене грубости, насиља, крвопролића и убистава из страсти. Ова струја у опери је нека врста прећутне побуне против дотадашњег елитизма на сцени где припадници племства болују своје, каткад фриволне, љубавне јаде. Често се истиче да у веристичкој опери музика апсолутно прати осећања и размишљања протагониста, па готово ниједан тон не стоји ту где јесте само зато што се фино уклапа у целину.

И збиља – ако музику Сеоске части (како гласи никад (не)усвојени превод Маскањијеве Кавалерије) посматрате кроз перо једног обичног пувала са дипломом неког од педагошко-музиколошких одсека, тешко да ћете схватити зашто су снажне емоције узроковане „постлудијумима који се разрешавају на педалном тону а, каденци задржаној са четири акорда који чине arpeggio умањеног септакорда, у коме сваки ступањ служи као тоника чистог трозвука“.  А извесно је да ћете након фраза у стилу „извесно маштовити, садржином богато остварен оркестарски инструментализам“ (где год нађеш згодно место, ти -изам посади!) –коначно капитулирати.

Но се стога брже-боље прихватите „саундтрека“ Кума 3 на Јутјубу, не бисте ли се осведочили како је Кармајн Копола љубавном Сичилијаном и осталим инструменталима Кавалерију „уваљао“ у кумовски штимунг сицилијанског села. Или, као уџбенички пример контрапунктски коришћене примењене музике, послушајте како је Џим Хенриксон маестрално осликао лика боксера (Де Ниро) у Разјареном бику Мартина Скорсезеа једним од најлепших Интермеца у историји музике.