Религија и српски зидари

Оно што је мање познато, а чува се у документима у Архиву Југославије, Фонд 100, односи се на поједине делове који су у вези са односом слободних зидара према религији. Постоје контроверзе у вези са религијом и слободним зидарством. Ми наводимо цитате који говоре сами за себе.

Прво, реченица из писма Павла Хорстига Јовану Алексијевићу од 15. јануара 1907, која гласи:
„У прилогу шаљем ти једну позивницу за браћу, да ме почасте својим доласком у цркву приликом венчања мог сина."

Павле Хорстиг је био пуковник српске војске, рођен у Пруској, старешина ложе „Побратим" и доживотни старешина. Његов портрет налазио се у седишту Велике ложе Србије (касније Велика ложа „Југославија"), коју су окупатори опљачкали 1915. године. Тада је нестао његов портрет, као и скулптура Ђорђа Вајферта у природној величини. Требало би да позивница за венчање сина у цркви довољно говори о његовом односу према вери.

Други пример је из „архитектонске табле" са масонског рада ложе „Побратим" 30. новембра 1909. Старешина Манојло Клидис се обратио присутнима:

„Драга браћо, мислим да окончам наш рад и пре него што то учинимо, желим да вас обавестим да Св. Николу славе следећа браћа: Пера Шрепловић, Миша Цукић, Јова Алексијевић, Миљко Алексијевић, Душан Радивојевић, Тодор А. Васојевић и Жика Милосављевић. Молим да то имате у виду када будете усклађивали своје профане и масонске обавезе."
Из наведеног је јасно да су из ложе „Побратим" седморица „браће" славила Св. Николу.

Трећи пример је такође из 1909. године, преузет из „архитектонске табле" од 21. децембра:
„Заступник столног старешине честитао је браћи празнике и напоменуо да Св. Стевана слави брат Сташа Бинички, кога треба посетити."
Сташа Бинички је знаменити српски композитор, аутор опере „На уранку" (по неким ауторитетима то је прва српска опера) и легендарног „Марша на Дрину". Не би требало испустити из вида да је „стони старешина" препоручио браћи да оду код њега на славу.

Следећи примери на одређени начин говоре о односу српског слободног зидарства према религији уопште, а не само празновању. Он се налази у извештају о раду „Побратима" у 1910. години:

„Бројно стање активних чланова ложе ʼПобратимʼ повећано је у току 1910. год. за једанаесторо Браће, која су примљена следећим редоследом: Јован Алексић 15. марта, Мирослав Поп-Драгић 8. априла, Дамјан Бранковић 3. маја, др Душан Челић 3. маја, Аца Б. Динић 4. октобра, Мирко Шуњевић 4. октобра, Архимандрит Платон 11. октобра, Обрад Бољарић 18. октобра, Александар Илић 10. новембра, Војислав Рељић 9. децембра, Сима Димитријевић 9. децембра."

На списку новопримљених је и архимандрит Платон, касније владика бањалучки, кога су усташе убиле и бациле у реку Врбању 1941, јер није хтео да остави своје вернике и врати се у Србију.

У извештају за 1910. годину забележено је да је архимандрит Платон био веома активан.
„Брат АРХИМАНДРИТ ПЛАТОН, најпре преко брата Чеде Петровића, касније самостално, покретао је и у профаном свету познато Дечанско питање. После опширног информисања с његове стране ложа је преузела на себе да са Великим Оријентом Отоманским у Цариграду покуша да овом питању да одређенији правац, како би се та наша највеличанственија богомоља вратила понова у српске руке..."

За аутора извештаја Дечани су „наша највеличанственија богомоља". Масони су, на иницијативу архимандрита Платона, преко браће у Турској предузимали кораке да се Дечани врате Србима.
Увек би требало бити на опрезу и не изједначавати део са целином. Ни више делова не мора да значи да је слика потпуна, мада прецизнија јесте, нарочито ако делови нису у супротности са суштином целине.

Има и других примера који сведоче о односу два појма и две организације.

Можда може бити од помоћи чињеница, која се налази у релевантној литератури, да се припадници „плаве" или „јовановске" масонерије заклињу на Библији која је отворена на Јеванђеље по Јовану.