Како смо волели филм

Да ће у деценијама које су уследиле, филм на нашим просторима добити бројне поштоваоце, потврђује и прича о Музеју Југословенске кинотеке. Отворен 1952. г. у Косовској улици, у простору некадашњег биоскопа „Косово", један од ретких биоскопа у свету где се редовно врше пројекције и нитратних, запаљивих филмова, годинама представља место на које ходочасте заљубљеници у филмску уметност. Забележено је да је овде приказано више од 50.000 филмова, а данас се у две сале годишње може видети више од 1.000 пројекција. Од 2013. сала Музеја Југословенске кинотеке носи име дугогодишњег управника Динка Туцаковића.

Аутентичну атмосферу овог места стварали су озбиљно осмишљавани циклуси филмова, фестивали нитратног филма, али пре свега непосредни и узбудљиви сусрети филмских великана са публиком ‒ Кинотеку су посетили и Алфред Хичкок, Кирк Даглас, Бертолучи, Симон Сињоре, Жерар Филип, Акира Куросава, Милош Форман, Јиржи Менцл... и многи, многи други, од којих су неки добитници награде „Златни печат", установљене 1995. године.

Кућа у Узун Мирковој

Грађевине, као и људи, имају своје судбине, а животна прича Кинотекине зграде у Узун Мирковој улици необична је и узбудљива. Подигнута 1846. као нови конак кнеза Александра Карађорђевића, у једном тренутку постаће хотел „Српска круна", а затим и београдска општина.

У овој згради основан је наш Црвени крст, додељиване су уметничке награде и суђено немачком генералу Леру. Памти се и да је овде Франше дʼЕпере доделио Легију части Београду, а режисер Тео Ангелопулос снимао филм „Одисејев поглед". Од шездесетих година 20. века ту су биле просторије Савезног завода за патенте.

Ипак, за нашу причу о филму најважнији тренутак медији бележе 1995 ‒ тада је Савезна влада зграду дала на коришћење Југословенској кинотеци. Девастиран до непрепознатљивости, урушен, руинирани објекат без крова, потопљен у воду до две трећине висине, без струје и воде, годинама ће чекати на рестаурацију. У неочекиваном обрту, зграда је чак 2000. године поново враћена држави и стављена на продају за износ неупоредиво мањи од реалне вредности, уз планове да се ту сагради тржни центар. Биле су потребне године и огромна енергија како би се објекат у Узун Мирковој бр. 1 сачувао, спасао од урушавања и обновио.

Данас, ово је место лепоте и склада. Аутентично и непретенциозно, аутори пројекта реконструкције и адаптације, чија је водиља била „мање је више", остварили су континуитет; отворили простор према небу, светлу и публици. Велика сала за пројекције, чији је пројекат обнове рађен према оригиналним фотографијама, очувана је као историјско сведочанство под највишим степеном заштите.

Јавности је мање познат податак да је на конкурсу у Лондону, унутрашњост овог заштићеног споменика културе проглашена за најлепши ентеријер културне институције у Европи (!).

Са све четири стране света

У згради на Студентском тргу, међу 700 предмета важних за историју филма које Кинотека чува, изложена је и фантастична царска „панорама", специјална машина за гледање тродимензионалних фотографија с краја 19. века.

Од непроцењиве вредности је и камера браће Лимијер из 1896. године ‒ у том облику постоје само две у целом свету ‒ она је уједно камера, машина за развијање филмова и пројектор.
Стручњаци истичу изузетност великог Филипсовог филмског пројектора из 1930. који је у Музеју Кинотеке радио донедавно, а међу драгоцености колекције убрајају штап Чарлија Чаплина и предмет који је поседовала краљица Наталија Обреновић ‒ полифон, претечу грамофона, направљен око 1870. у Бечу. Овде се чува и шубара коју је Орсон Велс носио у филму „Битка на Неретви", али и предмети из легата Жоржа Скригина, Миомира Денића, Љубише Самарџића, Ружице Сокић, Павла Вујисића, Вељка Деспотовића ... У музеју филма изложена је и вредна колекција од 2.500 фото-апарата и камера, поклон Угљеше Раичевића.

Нова кинотека, како популарно називамо здање у Узун Мирковој улици, поред три биоскопске сале опремљене најсавременијом техником и изложбеног простора, чува и Библиотеку. Често се истиче да је ово најстарија, највећа и најважнија специјална библиотека филма и телевизије на Балкану, култни уметничко-интелектуални центар са више од 25.000 књига и часописа и чак милион новинских исечака, колекција сценарија, књига снимања и дијалог листа.

Југословенска кинотека, национални филмски архив, данас је једна од најзначајнијих установа културе код нас, доказ да појединачни напор остварује чудо, и како је рекао њен дугогодишњи директор и градитељ Радослав Зеленовић ‒ за генерације „кинотечана" остварење великог сна. Светско и наше благо које доказује колико смо волели и колико волимо филм.