Пастерова вакцина против беснила: камен међаш у научној медицини

Мајка је те ноћи превалила с њим дуг пут до престонице вођена причама о необичном научнику који би могао донети њеном сину трачак наде, упркос стравичном сазнању да су практично сви људи на свету који су до тог дана претрпели ујед бесне животиње умрли мучном смрћу, уз грчеве, жеђ и фобију од воде. Тог летњег јутра нико није могао да зна да ће следећих неколико дана не само преокренути дечакову судбину већ и умногоме изменити историју медицине. Дечак се звао Жозеф Мајстер. Човек који га је примио у својој лабораторији био је Луј Пастер.

Током неколико година које су претходиле том догађају, Пастер је, након великих успеха у откривању микробиолошких узрочника многих болести, као и делотворне демонстрације прве ветеринарске вакцине ‒ оне против антракса ‒ заједно са бриљантним сарадницима Емилом Руом и Шарлом Шамберланом предано радио на проналажењу вакцине против беснила. Циљ је био утолико вреднији труда јер је беснило још од античког доба било познато као болест која напредује лагано и окрутно, увећавајући дугим током патњу својих жртава, но у исти мах остављајући довољно времена потенцијалној вакцини да предупреди иначе неумитан фатални исход. Пошто је изазивач беснила вирус, сви покушаји да се он идентификује, изолује, узгаја и проучава методама и технологијом деветнаестог века били су унапред осујећени. На срећу, чак и без могућности да директно посматрају под микроскопом узрочни организам, истраживачима је пошло за руком да покажу како убризгавање екстракта сасушене кичмене мождине зечева у којој је вирус претходно боравио може да заштити друге зечеве од инфекције. Сада се наметало судбоносно питање: може ли исти принцип да заштити и људе?

Када су му довели малог Жозефа, Луј Пастер је донео одважну одлуку. Ако не учини ништа, размишљао је, дечак је свакако осуђен. Тако је научник одлучио да покуша да га спасе својом експерименталном вакцином, упркос томе што она још није била испитана на људима (претходно је прошла испитивања на псима). Показало се да је интервенција Пастера и његових сарадника била спасоносна. Након вишедневног убризгавања одговарајућег броја доза вакцине, Пастер, Ру и Шамберлан су најзад могли да одахну. Дечак је остао у добром здрављу. Вирус беснила је на свом злокобном путовању дуж периферних живаца заустављен пре но што је могао да доспе до мозга. Данас знамо да су то учиниле специфичне ћелије имунског система препознавши компоненте вируса захваљујући информацији коју им је подарила вакцина.

Већ следеће године, Пастерову вакцину је након излагања беснилу примило 350 особа. Вакцина је успешно заштитила све осим једне. Како су ране верзије вакцине повлачиле одређени ризик нежељених реакција (занемарљив у поређењу са извесношћу стравичне болести, али сам по себи крајње непожељан), у наредним годинама и деценијама технике добијања вакцине су усавршене, а њена безбедност унапређена. На основу истих имунолошких принципа, у двадесетом веку развијене су и вакцине против већег броја других болести, а многе од њих угледале су светлост дана управо у лабораторијама Пастеровог института, установе која је основана на крилима победе над беснилом. Била је то тек друга болест људи против које је направљена вакцина. Реч „вакцинација" од тада се употребљава да би означила општи поступак заштите од заразних болести помоћу ослабљених или убијених микроорганизама. Данас то могу бити и делови њихове структуре добијени најразличитијим технолошким поступцима, укључујући и генетичко инжењерство. Иако Луј Пастер, услед одсуства детаљнијег познавања имунског система у то доба, није могао да разуме све аспекте механизма деловања вакцине коју је успешно применио, њен спектакуларан успех вртоглавом брзином је усмерио медицину ка све бољем разумевању имунолошких процеса и све делотворнијој превенцији и лечењу заразних обољења.

У већини научно-популарних приповести о открићу вакцине против беснила наводи се и дирљив епилог. Жозеф Мајстер је у одраслом добу постао старатељ Пастеровог института, поносно посветивши свој живот очувању наслеђа човека који га је спасао стравичне смрти. Када су 1940. године армије нацистичке Немачке умарширале у Париз, Жозеф Мајстер је извршио самоубиство. Његов последњи чин дуго је приписиван решености да, чак ни по цену живота, не преда кључеве Института окупаторима. Иако данас знамо да није било сасвим тако (испоставило се да је мотив самоубиства био превасходно личне природе), упечатљива прича о првом човеку који је сачуван од беснила захваљујући вакцини и научницима који су је произвели и данас нас речито подсећа (или нас пак данас подсећа више но икад) на далекосежну добробит за људску заједницу која на различите начине, посредно или непосредно, происходи из научних истраживања - укључујући и радове слабо схваћених и олако исмеваних пионира који нам неретко отварају пут ка новим просторима несагледивих могућности.