Силуета за Силуета

Етјен де Силует је био министар финансија на двору француског краља Луја XV. Та позиција му је поверена јер је француска каса била у великим дуговима, а војска усред Седмогодишњег рата са Британијом.

Чинило се да за спас француских финансија не постоји адекватнији кандидат од човека који је уживао надимак „нови Макијавели". Тако је Етјен де Силует 1759. године постављен на чело краљевске касе.

Међутим, већ у првих неколико месеци свог мандата, Де Силует је међу својим сународницима постао једна од најомраженијих фигура. Наиме, школован у Британији, применио је енглески метод опорезивања богатих: ко је имао више врата и прозора, слугу и слушкиња, морао је да плаћа веће таксе.

Услед ратног стања у којем се земља налазила 1760. године, наредио је конфисковање и топљење златног и сребрног посуђа из личних поседа. То је изазвало велики револт богаташа, који су били најжешће погођени Де Силуетовим реформама, а његове одлуке су осудили и неки од чувених мислилаца тог времена, попут Волтера.

„А ла Силует" је постала погрдна фраза за све оно што је јефтино, оштро и ригидно. Забележено је да су, као израз револта, у то време по зградама почели да ничу „графити", односно минималистички цртежи дугуљастих, мршавих људских фигура. Порука је била: Де Силует је изгладнио људе и претворио их у сенке.

Једно од објашњења порекла речи „силуета" лежи управо у тој уличној уметности. Постоји, међутим, и друга верзија.

Баш средином 18. века, на француским улицама постаје све популарнија једна стара, али не много коришћена врста уметности. У питању су били мали профилни портрети попуњени црном бојом, попут обриса.

Израђивали су се брзо и лако, стога им је цена била ниска, па су постали популарни међу слојевима који нису могли да приуште портрете на уљу, или скулптуре. Они који су на те обрисе гледали са ниподаштавањем, почели су да их са гађењем називају „силуетама".