Како се мењао „човеков најбољи пријатељ"

Пре седам до десет хиљада година, са почетком пољопривредне револуције, људска врста и пси прешли су на исхрану много богатију скробом из житарица, живећи тада већ у сталним људским насеобинама. Као еволуциони одговор почело је стварање више копија гена задужених за функције варења протеина биљног порекла. Тако су, упркос радикалној промени начина живота и света око њих, људска врста и пси наставили да живе заједно.

Промене у псећем геному

Прве информације о утицају пољопривреде и седелачког начина живота на псећи геном објављене су пре три године.

Тада је еволуциони генетичар Ерик Акселсон са Универзитета у Упсали установио да припитомљени пси имају до чак 30 копија гена АМy 2Б који помаже у варењу протеина из житарица, док вукови имају само један или два таква гена. У истраживање су били укључени и палеонтолози из Париза.

Екстракцијом прастарог ДНК из 13 различитих узорака костију старих седам хиљда година у Румунији и пет хиљада година у Турској, тим је установио да четири врсте паса из тог доба имају осам копија наведеног гена. 

То указује на следећу извесност: иако су пси били искључиво ловци месождери доместификовани чак пре петнаест хиљада година, еволуциона промена у виду стварања више копија гена Амy Б2 омогућила је њихово прилагођавање исхрани богатијој биљним протеинима.

Код људске врсте број копија гена који помаже пробаву пшенице и житарица растао је током истог периода. Према неким истраживачима, то може указивати на паралеле у развоју метаболичких процеса, имунитета и извесних можданих функција обе врсте.

Закључак истраживања

Почетком 2016. године објављени су резултати истраживања различитих врста паса припадника биолошке породице сисара Kanidae ‒ у које, поред припитомљених група, спадају дивљи месоједи и сваштоједи.

Потврђено је, на пример, да златни шакал, вук и којот ‒дивљи рођаци паса ‒ имају само две копије гена Амy Б2. Такође, то се односи и на сибирске хаскије и аустралијске дивље псе који су донедавно живели са људима чија се исхрана заснивала искључиво на месу и риби.

Проучавање ДНК других врста паса резултирало је податком о просечно пет копија гена Амy 2Б који је одговоран за варење протеина из житарица. Нова сазнања, према мишљењу др Акселсона, пружају много кохерентнију слику о прилагођавању како људске врсте тако и „човековог најбољег пријатеља", о промењеним условима живота, исхрани и седелачком начину живота.