Проф. Јерков: Ако се не будемо образовали, највероватније нас неће бити

Професор Александар Јерков истиче да је питање шта данас значи бити писмен огромно и да се одговор на њега мењао током читаве историје.

„Оно што је важно рећи, то је да писменост више није формална писменост: да знате слова, да умете да се потпишете, да понешто прочитате. Она је данас много садржајнија."

Најочигледнија промена, додаје професор, видљива је у области информационе писмености. Без способности коришћења савремених информационих средстава и апликација, човек данас у бројним ситуацијама тешко може да функционише.

Ипак, Јерков сматра да би требало говорити и о друштвеној писмености – способности да се разумеју прилике у којима човек живи, могућности које му друштво пружа и начини на које у њему може да учествује.

Указује да проблем није само функционална неписменост, већ и оно што назива „менталном и историјском полуписменошћу".

„Постоји нека врста менталне и историјске полуписмености са којом се мора суочити и са којом треба систематски радити, а систем образовања, систем јавне комуникације и неопходност да се вредности афирмишу у том простору су одлучујући", наглашава Јерков.

Полуобавештеност може бити гора од необавештености

Доступност огромног броја информација, сматра проф. Јерков, сама по себи није донела већу писменост. Као пример наводи књиге штампане шездесетих година прошлог века, када је процес штампања био далеко сложенији, али се, како каже, много више водило рачуна о томе да свако слово буде на свом месту.

Данас је технички неупоредиво лакше припремити текст, али се, примећује, ипак провлачи више грешака.

Још већи проблем види у начину на који се информације примају преко друштвених мрежа и других савремених канала комуникације.

„Људи мисле да су нешто сазнали зато што на мрежама или од других добијају полуинформације, а које нису проверене, које ни на чему не почивају, иза којих не стоје никакве референце и у којима не знате ништа одакле је извор свега тога. То је проширило један облик полуобавештености који је много гори од необавештености", упозорава гост Дневника.

Додатни проблем је, каже, што људи губе вољу да темељно преиспитују оно што им је понуђено.

Такво окружење, према његовој оцени, може водити у два правца – ка системима у којима се информације контролишу и замењују идеолошком сликом света или ка потпуном информационом хаосу.

„Може бити и да завршавају у некој врсти меласе, некој врсти хаоса, некој врсти какофоније, папазјаније, како каже једна стара наша реч, у којој је све живо натрпано и ти више не знаш шта је", наводи Јерков.

„Будућност се не гради на томе шта ћете ископати из земље"

Говорећи о подацима о неписмености, образовној структури становништва, компјутерској писмености и резултатима ученика на тестовима читалачке писмености, Јерков оцењује да је стање поражавајуће.

„Ако ви помислите да ми у 21. веку живимо у друштву где има више неписмених него стварно писмених, а у савременом свету, ако нисте завршили неки облик факултета или неки облик више школе, ви нисте заправо припремљени за тај савремени свет, то је поражавајуће и то је страшно", каже Јерков.

Сматра да би друштвена енергија зато морала много више да буде усмерена ка образовању.

„Будућност се не гради на томе шта ћете ископати из земље, него шта ћете да урадите са тим што сте ископали. Не почива на томе шта ће њива да роди, него почива на томе да унапређујете све људске могућности у складу са технологијом", истиче професор.

Посебан изазов представља развој вештачке интелигенције, јер ће, како оцењује, способност човека да разликује вредне информације од „плеве и наплавина" постајати све важнија.

Професори нису чаробњаци

Јерков сматра и да се одговорност за стање у образовању не може једноставно пребацити на наставнике и професоре.

„Много је жалосних удара на професоре. Они нису ни анђели ни чудаци, нису ни чаробњаци ни свемоћни. Међу њима има исто толико погрешних људи као и у свим другим професијама. Али удари на професоре су само један начин да се прикрије нешто друго", сматра професор.

Кључни су, према његовим речима, школски систем, воља за учењем, могућност напредовања и осећај младог човека да ће му образовање заиста нешто донети у животу.

Мотивација, наглашава, не долази сама од себе, већ мора да постоји реална перспектива да образован човек може да добије квалитетан посао, добро живи и организује породични живот.

„То је одлучујућа тема 21. века и ми, ако не будемо радили на томе, нас напросто неће бити", упозорава Јерков.

„Србијо, пробуди се и разабери се"

Говорећи о значају образовања за будућност земље, Јерков истиче да не жели да његове оцене звуче песимистично.

„Ја сам пламени Србин, посветио сам свој живот српској култури и ево 50 година у томе, и не бих желео да звучим тужно, песимистично, или друго. Ја сам борбен човек и никад у животу нећу одустати од вредности, јер књижевност не може да одустане", каже Јерков.

Поводом Међународног дана писмености имао је и кратку поруку: „Србијо, пробуди се и разабери се."

Правопис нас учи изврсности

И у времену дигиталне комуникације, правилно писање и изражавање остају изузетно важни, сматра професор Јерков.

Присећа се свог боравка у Сједињеним Америчким Државама, где га је изненадило то што студент у време писаћих машина није могао професору да преда рад са словним грешкама.

„Куцај колико год пута треба док не буде ниједне словне грешке, онда можеш да предаш рад. Пазите, то вас учи изврсности", објашњава гост Дневника.

Начин на који човек говори и пише, сматра, открива не само његово формално образовање већ и личност коју је изградио.

Зато је важно имати богат речник и способност да се сложене мисли јасно изразе.

„Како ће било ко други да зна било шта о вама ако ви то не можете да саопштите?", пита Јерков, додајући да би једна од дефиниција човека могла бити „капацитет људског бића да подели себе са другима".

У томе посебно место припада књижевности, јер она човеку пружа највише могућности језика и омогућава му да искуство пренесе другима.

Деца мање читају, али је већи проблем што „читају којешта"

Јерков указује да деца данас читају мање онога што је неопходно за њихово образовање, али да узрок није у томе што су нове генерације суштински другачије.

„Можда су само способнија од нас, него је окружење такво да их недовољно подстиче и недовољно им предочава које су све предности кад имате широк вокабулар, кад имате разуђену машту и кад умете да уживате у томе", каже Јерков.

Парадокс савременог доба описује речима да деца, заправо, „никад више нису читала, али читају којешта". 

„А оно што треба да читају да би се образовали и развијали, то је на ниским гранама", додаје професор.

Као један од највећих проблема младих издваја неусредсређену пажњу. Сматра да је за одрастање неопходно развити способност да се човек најмање пола сата посвети једној ствари и буде истрајан.

„На то ми морамо да се вежбамо, морамо да обновимо образовни систем и морамо да оздравимо цео однос према томе шта је образовање", наглашава Јерков.

Образовање, поручује, није улагивање ни деци ни родитељима, већ основни механизам којим једна заједница може да унапреди саму себе.

„Ако не будемо образовали себе, највероватније нас неће бити"

Јерков указује да најразвијенија друштва нису одустала од захтевног образовања, што се, како каже, види и у начину на који се школују елите и како функционишу најбољи светски универзитети.

Посебно указује на пример малих европских држава попут Финске, Норвешке, Шведске и Данске, које велику пажњу посвећују образовању становништва. 

За мале нације, истиче, образовани грађани и способност критичког мишљења имају још већи значај.

„Гледају да њихови грађани буду образовани грађани, да буду критички субјекти, јер њихов критички однос онда ограничава штетне процесе у друштву", наглашава професор.

Зато поново упозорава да питање образовања није споредна тема, већ питање будућности заједнице.

„Ми, ако не будемо образовали себе, понављам по трећи пут да искористимо ову прилику, нас највероватније уопште неће бити", закључује Јерков.

Ипак, верује да ствари могу да се промене и да у свакој школи постоје људи способни да младима говоре о вредности знања, читања и образовања.

„И ми старци још вам стојимо на располагању колико можемо и колико нам се пружи прилика, да макар подсетимо на то да се нешто забркало преко сваке мере и да то треба исправити", поручује професор Александар Јерков на крају гостовања поводом Међународног Дана писмености у Дневнику.