Моја прва љубав је музика: Сер Ентони Хопкинс о свом дебитантском албуму

Можда је тешко поверовати, али чак и сер Ентони Хопкинс понекад сумња у себе.

„Један део мене каже: ’Ти то ниси написао‘“, присећа се док говори о стварању свог дебитантског албума у интервјуу за Еј-Би-Си њуз. „Живот је сан“. „Како се то зове? Синдром варалице.“

Срећом, то га није спречило да заврши збирку од 12 композиција које је стварао током шест деценија.

Албумом је снимљен у априлу у лондонској Александра палати. Оркестром Филхармоније диригује Густаво Дудамел, венецуелански виолиниста и диригент, а издавачка кућа „Дека рекордс“ објавиће га 21. августа.

„Моја прва љубав, или заправо животни позив, јесте музика“, каже 88-годишњи глумац. „То звучи веома званично, али одрастао сам уз много музике из послератних година и она је утицала на мене. Почео сам да свирам клавир када сам био веома млад.“

Инструмент је узео у руке са четири године, а неколико година касније почео је да компонује. Своје прво дело, валцер, написао је 1960. године, када је имао 22 године.

„У музици проналазим већу слободу“, истиче, упоређујући је са глумом, коју описује као „дисциплину у којој морате да знате свој посао. Али музика је за мене слободна уметничка форма“.

Имао је, каже, прилично искуства. Пре објављивања албума Живот је сан, Хопкинс је компоновао музику за више филмова.

„Уводна музика за филм Земље сенки мој је први покушај компоновања“, мислећи на филм из 1993. године у којем је играо аутора Хроника Нарније, К. С. Луиса. Потом је постао главни композитор за још неколико филмова у којима је истовремено и глумио, а и режирао, укључујући Август из 1996, Slipstream из 2007. и Elyse из 2020. године.

„Реч је о мом детињству“, каже Хопкинс о албуму, који носи исти назив као драма Педра Калдерона де ла Барке. „То су, у суштини, сећања на моје детињство и одрастање у Велсу, мој развој кроз живот, тинејџерске године“ и тако даље.

Ипак, каже да се у свему томе „крије велика туга јер – немојте ме погрешно схватити, имао сам диван живот – али испод свега тога постоји сазнање да је живот један дуги опроштај. Од тренутка када се родимо, почињемо да умиремо“, каже, а затим почиње да се смеје. „Звучи баш весело!“

Та напетост – или, боље речено, мудрост – прожима цео албум. Као пример наводи први сингл. Дело 1947: Свита за соло клавир и оркестар: II. Бракен Роуд (1947: Suite for Solo Piano and Orchestra: ll. Bracken Road) средњи је део троделне свите о једном посебном лету у Јужном Велсу. Хопкинс каже да композиција носи „меланхолију и тугу“, осећај који се посебно јавља кроз звук виолончела.

„То је добродошао звук носталгије, чудног, маштовитог бола живота“, каже описујући композицију. „Сва музика је заправо заснована на болу. Звучи прилично апсурдно, али јесте тако. Реч је о чежњи.“

Слично је и са композицијом Стела арија (Stella Aria), названој по његовој супрузи, редитељки и глумици Стели Хопкинс. Она говори о „усамљености која постоји у свима нама“, наводи Хопкинс, али је истовремено део пута ка „чистој срећи“.

Сер Ентони Хопкинс већ неко време размишља о свом животу – како у мемоарима Били смо добри, дете (We Did OK, Kid), објављеним прошле јесени, тако и на овом албуму.

„Сада гледам свој живот, а посебно ову годину; крајем године напунићу 89 година. И гледам уназад и мислим: ’Боже, ништа од овога нисам могао да испланирам.‘ Од тренутка када сам одлучио да постанем глумац, пре 70 година, мислио сам... ’Зашто сам то урадио?‘ Нисам знао, јер сам био прилично лош у школи. Нисам знао шта друго да радим. Зато сам конкурисао за стипендију и постао глумац уместо музичара. А онда ми је, одједном, нека сила природе пружила огроман тањир успеха.“

„Не плашим се смрти“, додаје. „Само сам бескрајно захвалан што сам поживео оволико.“

У неочекиваном стицају околности, глумац Бредли Купер „препоручио ме је Дудамелу“, открива глумац, након што је неколико година раније чуо његову композицију коју је изводио Симфонијски оркестар из Бирмингема под диригентском палицом Мајкла Сила. Дудамел је прихватио сарадњу.

Али када је раније ове године дошло време за снимање у Александра палати, „седим тамо и мислим: ’Како сам, дођавола, написао ово?‘ Немам појма“, признаје сер Хопкинс. „А Дудамел је рекао: ’Ово је предивно.‘... Он је једна од најневероватнијих особа које сам упознао. Пун је живота, енергије и љубави и то је заиста нешто изузетно.“

Наклоност је обострана.

„Иста дубина маште, хуманости и емотивне истинитости која је обележила његов изузетан рад на сцени и филму присутна је и у његовој музици“, рекао је Дудамел у саопштењу. „Ентони музици приступа срцем приповедача и инстинктом песника, стварајући звучне светове који су истовремено дубоко лични и универзално блиски.“

После дебитантског албума, следећи корак могли би да буду наступи уживо. На врху Хопкинсове листе жеља је Карнеги хол.

„Тамо желим да одем. То је оно што желим“, открива глумац.

Филм Карнеги хол из 1947. године био је важан за њега, а посебно памти речи своје мајке: „Једног дана ћеш свирати у Карнеги холу.“

То је још један сан у животу испуњеном сновима.