Ретроспективна изложба Бригите Кованц у бечкој Албертини

Звали су је светлосном уметницом и амбасадорком светла. Бригитте Кованц је рођена у Бечу 1957 године. Студирала је примењене уметности. На истом факултету била професорка трансмедијалне уметности до самог краја од дуге болести.

Њен главни интерес био је усмерен ка физичким и метафизичким карактеристикама светлости. Користила је тројство светлост – језик – огледала као савремену магију. У резултату су настајали хибридни простори у којима се спајају естетике профаног и сакралног.

„Показати светлост као тему и форму, не само као услов да нешто уопште буде видљиво, велики је изазов за сваки музеј. Мислим да нам је успело. Неки светлосни објекти хватају и затварају светлост, други рефлектују, старији радови користе топли и хладни одсјај. Последња соба је у црном светлу, што су субкултурне референце на панк-рејв клубове из деведесетих“, наводи Ралф Глајз, директор Галерије Албертина.

Изложба у Албертини је истина секуларна, али немогуће је радити са светлом, а да се у концепту не отворе и питања религије. У светлосним објектима препознаје се аксиом који је пре миленијум и по поставио хришћански теолог Псеудо Дионисије Ареопагита да друштвени поредак и људско сазнање путују на светлу, само у обрнутим смеровима.

„Ови простори заиста делују као катедрала светла. Трансцендентност светлости је одувек тема у философији религије. 'Лукс' и 'лумен' су оптичке категорије, али истовремено више од тога, јер се у њих учитава и светлост као божански принцип. За Бригиту Кованц је светло било технолошки језик, али и код за неизрециво, далеко и фасцинантно“‘, истиче Глајз.

У раним хришћанским црквама је златни декор растао у висину, да олакша комуникацију неба и земље. Архитектура православних цркава и данас остаје верна том принципу.

Није наравно сваки рефлекс светла теологија. Али, чак и кад не користи директне религиозне цитате, уметност Бригитте Коwанз остаје есхатолошка по природи.