Експресионизам између Шилеа и Носфератуа: Изложба у Бечу истражује хорор емоција

На великој изложби „Шиле среће Носфератуа“, бечки Музеј Хортен се игра хорор-потенцијалима експресионизма. Поставка документује медијску свестраност једног стила који је почео у сликарству, да би и данас живео у филму.

Експресионизам занемарује нарацију у корист емоције. Он је изразито комуникативан, али, ако сви комунцирају само властите емоције, онда опет нема разговора. Одатле типична претеривања у ликовном изразу.

Није случајно тај стил родјен у германским нацијама непосредно после Првог светског рата. Али једном настао, допао се свима.

„Водила ме је жеља да покажем експресионизам као стил који је већ по имену оријентисан на размену међу медијима. Он говори тако што показује, одатле упадљиви мотив руку. Ту су и друге теме које му осигуравају актуелност, као депресија, слом, лудило, са којима се носе све ратне генерације. Немачки експресионисти су реаговали јарким колорима, аустријски пригушенинм монохромима“, објашњава Агнес Хуслајн, директорка Музеја.

„Шиле је протоекспресиониста, један од 'младих дивљих', како су се звале генерације од париског Фова до слома немачког Вајмара. Руке су Шилеов знак препознавања, али оне су универзални језик у уметностима тог времена, пре свега филмској. Стигле су из позоришта Макса Рајнхарта кад се кроз експресивне гесте играло за гледаоце у задњим редовима“, истиче кустос Ролф Јонасен.

Изложба храбро демаскира тамније стране људских жеља. Деформисана тела се препводе у друге медије као еротика, секс, глад за животом, вечни живот, вампир. На једном крају стоји Шиле, на другом рани хорор филмови – „Калигари“, „Носферату“, „Фауст“. Филмска индустрија и данас трага за савршеним вампиром.

„Заједнички иментиељ је жудња. Шиле је мајстор драмске позе. Како је умро две године пре Кабинета доктора Калигарија, сигурно су редитељи као Мурнау, Вине, Ланг, посуђивали од њега, не обрнуто. Тачније је да су размене међу уметностима текле паралелно. Фројдова теорија о тумачењу снова је још старија. Филмски хорор има много родоначелника“, наводи кустос за филм Роланд Брианд.

Кари Хаузер је био аустријски сликар и сценограф кога су нацисти касније ставили у дегенерисану уметност. На његовом платну из 1923. препознају се типични трансфери смисла: Јуда који даје пољубац постаје фројдијански Ид; Исус који прима пољубац, постаје фројдијански

Его. По експресији и колорима лица нема сумње ко је газда – у страху.