Базелиц у Бечу - одсуство политике претвара у истинску политичку изјаву

Георг Базелиц је рођен 1938. године у Камјенцу, крају Лужичких Срба, после рата - делу ДДР-а. Поделе су увек ишле равно преко његовог живота и опуса. Отац је био нациста, син је у реакцији стида и ужаса - постао пацифиста.

Из Академије у источном Берлину је избачен јер је одбијао соц-реализам, ону у Западном је једва завршио јер је одбијао концепт и апстракцију. Сликао је актове, али тако да је његова прва изложба у граду слободе завршила скандалом и запленом.

Критика га је оптужила да патетиком покрива ретроградни стил. Да се отме интерпретацијама, 1969. је окренуо слике на главу и постао манириста новог типа.

„Обрнуте слике су једина константа Базелицове уметности, која је иначе пуна стилских мена. Он одбија да припада, мрзи идеологије и класификације јер су му досадне - и увек тежи за другачијим. Премда, ту се онда неминовно постави питање старења. Због тога наша изложба, поред тела, третира време и простор као још две велике теме. У фокусу је касна фаза, његова, и дијахроно са другима”, рекла је Сабине Хаг, директорка Уметничко-историјског музеја.

„Други“ су у овом случају сликари касне готике, ренесансе и барока, Мемлинг, Кранах, Балдунг, Пармиђанино, Рубенс, или, као главна референца мање познати фламански манириста Бартоломеј Спрангер.

Мотив тела у старењу наоко је ескапизам којим Баселиц већ деценијама шаље громогласну антиратну поруку. Његов кредо: Природа је довољан непријатељ.

„Избор слика тако како стоје једне поред других, изнад других, није спроведен према садржају већ по формално-естетским критеријумима. Основни интерес Базелица је гест, он би хтео да покаже пут боје, не да објашњава садржаје. Све ове комбинације са старим мајсторима како их видите су његове, прецизно замишљене унутрашњим оком”, додала је Хагова.

Преокренута платна нису сликана усправно, па преокренута. Није реч о техничком трику, Базелиц једноставно мисли обрнуто.

То су слике реалних објеката онако како би изгледао њихов одсјај у води - кад би горе нечег стварног било. Али горе нема ничега, само пузећи хорор, загледан у властиту слику.