Одржан комеморативни скуп позоришном редитељу Дејану Мијачу – „његове представе биле су мелем за очи и душу”

На скупу су говорили архитекта и урбаниста Милан Лојаница, као и драмски уметници Егон Савин, Војислав Брајовић, Миодраг Табачки и Бранко Цвејић. Дејан Мијач је био један од највећих, најзначајнијих, најплоднијих и најоригиналнијих редитеља широм бивше Југославије.

Велики драмски уметник Дејан Мијач преминуо је 5. априла у 87. години, а званична комеморација са великим бројем говорника одржана је 11. априла у Југословенском драмском позоришту истог дана када је и сахрањен.

На комеморацији тада у ЈДП-у, председник САНУ академик Владимир С. Костић подсетио је да је Дејан Мијач, када је одабран 2021. године да буде дописни члан САНУ, питао шта сада треба да ради да допринесе овој институцији.

„Речено му је да се одмори, и да ће му већ јавити како даље, али онда је он рекао: Боље пожурите, чини ми се да немам више пуно времена. Нажалост, био је у праву”, рекао је Костић.

Академик и професор универзитета Милан Лојаница је истакао да је Мијач био доајен позоришне режије и сценске стваралачке уметности који је у богатој каријери потписао чак 135 представа.

Лојаница је подсетио да је Мијач лауреат шест Стеријиних награда и две Награде „Бојан Ступица” за најбољу режију, као и Октобарских награда Београда и Новог Сада.

 Лојаница је навео како су театролози и критичари говорили о неприкосновеном редитељу: „Представе Дејана Мијача биле су празник за очи и мелем за душу”.

Чак 40 представа у Новом Саду 

Дејан Мијач је рођен у Бијељини, Босни и Херцеговини – Република Српска, а умро у Београду где је живео и радио цео свој век. Режију је студирао на Академији за позоришну уметност у Београду.

Био је редован редитељ Народног позоришта Тузле и, посебно, Српског народног позоришта у Новом Саду, где је током богате каријере поставио чак четрдесет представа.

Један од наших најбољих сценографа Миодраг Табачки открио је да се упознао са Мијачем једном приликом у глисеру када су путовали из Новог Сада ка Београду.

Табачки је тада спремао представу у Позоришту младих и враћао се у престоницу на Факултет примењене уметности, док је Мијач одлазио са проба из СНП-а ка ФДУ да даље предаје студентима режије у Београду.

„Ово су моја сећања на нашу заједничку биографију. Много смо радили у позоришту, а паралелно и предавали, учили младе да стварају уметност, успевали смо све да постигнемо. Дружили смо се више код мене него код њега, ручак и вечера су се подразумевали углавном кроз рад. Последњи наш заједнички пројекат био је улазак у САНУ, што смо прославили у ресторану Клуб књижевника. Тада смо се видели последњи пут", навео је Табачки и подсетио на многе заједничке пројекте.

Тако су Мијач и Табачки потписали представу Велики пчелар Добрице Ерића у Позоришту младих (Нови Сад), као прву сарадњу, а онда су се даље низали комади: Пучина, Вишњик, Преноћиште, Самоубица, Путујуће позориште Шопаловић, Родољупци, Ревизор, У потрази за Марселом Прустом, Госпођа министарка, Дивљи мед.

„Мијач је био дивна особа, умерен, дискретан, тих, скроман, промишљен. Опходио се деликатно, а опет је успевао да буде супериоран. Увек је био у праву и ретко ко је могао да му опонира. Доминирао је у свакој ситуацији. Имао је велику ширину, емоције, и поштовање за све своје сараднике", закључио је излагање Миодраг Табачки.

Мијач је био професор позоришне режије на Факултету драмских уметности у Београду од 1972. до 1997. године.

Један од студената је био данас изузетно успешан и тражени редитељ Егон Савин, данас професор, такође на ФДУ.

„Ожалошћени скупе, користим прилику да се последњи пут јавно захвалим свом професору за педагошки рад дуго година. Увек нам је стрпљиво и упорно преносио сазнања о режији и драмским делима. Указивао нам је о опасностима самољубља у уметности. У својим представама је сумњао у свет, а за њега је свет био велика обмана", истакао је Савин сличан говор који је већ имао у ЈДП-у.

Он сматра да су Мијача у каријери највише одредиле представе Женидба Николаја Гогоља и Покондирена тиква и Родољупци Јована Стерије Поповића.

„Професор је пронашао своју душу режирајући Стеријина дела и те представе су били прави есеји о похлепи, лицемерству, превртљивости. Говорио нам је да сваки глумац најбоље игра оно што најбоље познаје и разуме, а то су домаћи писци, домаће драме или проза", рекао је Савин и додао да их је професор Мијач увек терао да читају што више и причају, анализирају прочитане драме, а да је сам највише био надахнут док говори о Гогољу, Чехову и Стерији.

Режирао је на многим сценама у бившој Југославији, издвајају се пројекти у Београду, Загребу, Сомбору, Нишу.

„Уздигао је позоришну режију до највећих сфера” 

Глумац Војислав Воја Брајовић који је много радио са Мијачем, сматра да је велики редитељ заслужио да постане члан најзнаменитије институције у Србији каква је Српска академија наука и уметности.

„Био је један од најзначајнијих редитеља који је уздигао позоришну режију до највећих сфера. Откривао је непознате и помало заборављене ауторе. Свака представа за њега је била стално трагање за ‘оностраним’”, сматра Брајовић.

Он је цитирао колегиницу драматуршкињу и књижевницу Ивану Димић која је тада изјавила „да није умро било ко већ Дејан Мијач”.

За њу је он био отац савременог позоришта, и зато увек треба мерити сваку реч када се говори о њему. Такође, Брајовић је навео њене речи да би требало истаћи црну заставу на сва позоришта широм Србије и целог региона, јер је он издигао позоришну режију на високи ниво уметности, и нација треба да зна колики је он био геније.

„Позоришна режија постаје уметничко дело када разоткрива истину, такне срце и ум гледаоца, а то је Мијач увек успевао", закључио је Воја Брајовић.

Последња представа коју је режирао била је Вишњик Антона Павловича Чехова пре 11 година (2011) на великој сцени Југословенског драмског позоришта, где је остварио многе занимљиве режије претходних деценија (Пучина, Мизантроп, Родољупци – две верзије, Лажни цар Шћепан Мали, Троил и Кресида, Превођење, Мртве душе, Гардеробер, Скакавци, Барбело – о псима и деци, Псећи валцер, Банат…).

„Површност код Мијача никада није могла да прође” 

Глумац Бранко Цвејић, бивши управник ЈДП, истакао је да површност никада није могла да прође код Дејана Мијача.

„Учио сам од њега о позоришту педесет година. Толико сам провео у дружењу и стварању и ходао по сећању у његовом друштву. Пола века драгоценог пријатељства. Режије су му биле уметност изнад свега. Истраживао је увек до краја, толико је био радознао", анализирао је Цвејић стваралаштво Мијача и издвојио да су његове представе стигле до Русије, Боготе, Француске.

„Књиге, студије и чланци су написани о њему, а Мијач је сам исписао књигу мудрости говорећи критички о нашој стварности у медијима", сматра Цвејић.

У Атељеу 212 паралелно је реализовао такође веома успешне и дуговечне представе – Чудо у Шаргану, Леда, Дивљи мед, Америка, други део, Трг хероја).

„Публику није потцењивао, а није јој ни подилазио. Громогласна подела за нову представу ће бити тамо горе где нам је отишао Мијач", закључио је Бранко Цвејић.