Књига „Модерна породица“ Хелге Флатланд нас тера на преиспитивање

Једна од најзначајнијих списатељица своје генерације у Норвешкој, а то је генерација осамдесетих, је Хелга Флатланд. Већ са дебитантским делом „Остани ако можеш, иди ако мораш“ је освојила награду за најбољи роман и награду канала културе Норвешке државне телевизије. „Геопоетика“ је недавно објавила њен роман „Модерна породица“.

Могли би да почнемо уобичајеним флоскулама о теми, породици. Можемо и да позајмимо Толстојеву реченицу „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. То би било само делимично тачно за ову причу, јер Хелга истражује бег савременог човека од обавеза, па и од породице, и истовремено његову потребу да има сигурно, породично уточиште.

„Могли бисмо рећи, с једне стране, да је овај наслов преиспитујући. Да нас тера да у овом тренутку, данас, преиспитујемо улогу породице и положај чланова породице у друштву“, напомиње уредница издања, Јасна Новаков Сибиновић.

Хелга нас уводи у једно заједништво и блискост једне породице. Заправо, стижемо на прославу татиног 70. рођендана, када он и мама својој одраслој деци, саопштавају да се разводе, јер сматрају да више немају једно другом шта да дају. Слављенички жамор у трену се распришио. Није тако драматично како звучи, кажу родитељи. Али, њихова одлука, покреће лавину преиспитивања њихове деце. Ко су сада они кад се распало све оно што су одувек сматрали сигурним?

„Та одрасла деца не тугују. Они заправо губе оријентире и губе упоришта, а на известан начин губе своје животне приче, своје идентитете које су базирали на тој породичној причи коју су гајили све то време“, додаје Новаков Сибиновић.

Драматичност родитељске одлуке, али и преиспитивања сопствених избора и емоционалних драма, кроз поглавља причају нам деца. Најстарија ћерка која има мужа и двоје деце, чији је брак на ивици пропасти, млађа која се бори да се оствари као мајка и најмлађе дете, син, који жели да живи што слободније, без везивања.

„Оно што је битно, и оно што је Хелга Флатланд врло вешто показала је управо то питање размене, некакве емоционалне изолованости. Онда, не толико недостатак разговора, колико недостатак слушања, недостатак увида у потребе, осећања и потребе оног другог“, наглашава уредница књиге.

Има стварно нечег, како је један критичар рекао, бергмановског у приказу ове сасвим обичне породице. Али пре свега има нечег у датом простору за разумевање и препознавање те психолошке ивице по којој ходамо са нашим породицама.