Оулу и Тренчин, европске престонице културе 2026. године

Тренчин је сликовити град у западној Словачкој. Његов симбол је историјски замак који се уздиже на стени изнад града. Центар града чини овални трг са кафићима и пабовима, а столови стоје напољу.

У старом граду налази се и синагога, која је управо реновирана. То је снажан знак за вековима стару јеврејску заједницу у Тренчину. Она је срце града, знаменитост и место бројних догађаја.

Тренчин има 55.000 становника. Као и читава земља, град близу чешке границе пати од исељавања – пре свега из политичких разлога. Људи су незадовољни левопопулистичком владом Роберта Фица, која сарађује са националистима и заузела је курс конфронтације са ЕУ и НАТО. Против проруске владе у Словачкој људи редовно излазе на улице.

Фестивал за цео град

Година културне престонице, под мотом „Буђење радозналости“ (Awakening Curiosity), треба да понуди алтернативу – не високу културу, већ фестивал за све. Планиране су бине за уличне уметнике, квартовске прославе и акције које треба да ојачају заједништво. Град жели посебно да постане привлачнији за младе.

Уместо опере, у Тренчину постоји културни центар који је реновиран за осам милиона евра. Опремљен је салама за плес и позориште, атељеима, радионицама и високопрофесионалним филмским студиом.

Тиме се желе привући људи из области уметности и културе и подстаћи их да остану у граду – по узору на словачки град Кошице, који је био престоница културе 2013. и који од тога и данас има користи.

Оулу: „Културна климатска промена“

Финска на крајњем северу Скандинавије спада међу земље са најсрећнијим становништвом на свету. Позната је по хокејашима, саунама, мрачним хеви метал бендовима, као и необичним светским првенствима – у ношењу жена, бацању гумених чизама или свирању ваздушне гитаре. Са телекомуникационим гигантом „Нокијом“, Финска је и глобално важан технолошки центар, а земља има и богату културну сцену.

Све то Оулу жели да представи 2026. године. Овај град у северној Финској, са око 220.000 становника, налази се око 600 километара од Хелсинкија. „Нокиjа“ има кампус у граду који је фокусиран на 5Г и 6Г технологије, а истраживање и образовање су високо цењени. Исто важи и за уметничку сцену, дубоко повезану са природом.

Лед, сауна и светлост

Концепт који стоји иза свих догађаја звучи амбициозно: ново и неочекивано треба да се споји, а људи да се повежу кроз културу. Уметност и природа треба да буду спојене на досад непознате начине. Програм обухвата „типично финске“ теме као што су снег, лед, сауна, светлост и тама. Четири годишња доба имају посебно место у планирању програма.

У складу са тим, мото у Оулуу гласи „Културна климатска промена“. Тиме се не мисли само на трајно обогаћивање културног живота, већ и на велику еколошку одговорност коју носимо.

Култура као мотор – зашто Европа слави своје градове

Када су грчка министарка културе Мелина Меркури и њен француски колега Жак Ланг 1985. године покренули идеју „Европског града културе“, желели су да Европу културно повежу након деценија Хладног рата. Атина је била први град који је носио ту титулу и тиме је започет концепт који данас важи за један од најуспешнијих културних програма ЕУ.

Према Европској комисији, престонице културе треба да „учине културну разноликост Европе видљивом, ојачају осећај припадности заједничком културном простору и подстакну допринос културе развоју градова“, како је наведено на веб-сајту Европске комисије.

Од 1985. године више од 70 градова – поред метропола као што су Париз, Амстердам или Мадрид, и многи мањи градови – носили су ту титулу. Успех је мерљив.

Анализа утицаја ЕУ из 2023. године показала је да су између 2013. и 2022. године градови домаћини организовали просечно 1.000 до 1.200 културних активности по насловној години, које су привукле укупно 38,5 милиона људи.

Број посетилаца порастао је у изабраним градовима у просеку за 30 до 40 одсто. То је снажно подстакло међународну видљивост и културни туризам.

Успешни и мање успешни примери

Шкотски Глазгов (1990) се трајно трансформисао из индустријског у културни град. Ливерпул (2008) је успео да се ослободи свог лошег имиџа. Есен и Рурска област (2010) искористили су титулу да добију ново, постиндустријско лице: рудници су постали културни центри, индустријске грађевине Унесково светско наслеђе. Матера се 2019. преобразила из „најсиромашнијег града Италије“ у симбол европског препорода.

Неки градови, међутим, нису успели да се трансформишу – као Вајмар 1999, који је привукао седам милиона туриста, али је ипак завршио са дефицитом од 13 милиона евра. Бугарска престоница културе 2019, Пловдив, забележила је велике успехе, али нису сви имали користи од тога, рецимо ромска мањина у граду.

Недавно је завршен и програм културне престонице за источнонемачки Кемниц. Град је желео да се ослободи имиџа екстремне деснице који га прати од нереда 2018. године. Ипак, према критикама, у програму је било мало суочавања са десничарским екстремизмом.

Упркос великим догађајима и издашној финансијској подршци ЕУ, у неким бившим престоницама културе напори за одржив културни развој брзо су се угасили када титула није била праћена дугорочном културном стратегијом.

„Престоница културе није фестивалска година, већ процес промене“, нагласила је комесарка за културу ЕУ Илиана Иванова 2023. године.

Фокус на одрживости

У међувремену, све више престоница културе усмерава се на одрживост, друштвени ангажман и дигиталне иновације. Многи програми Европске уније подржавају пројекте који повезују уметност са урбаном екологијом, циркуларном економијом или културним наслеђем – посебно „мале“ пројекте.

У том смислу, Оулу 2026 представља својеврсно европско експериментално поље: култура као алат у борби против климатских промена. Тренчин се, пак, ослања на друштвену одрживост – радозналост, образовање и учешће као основу демократског друштва.

И управо то је суштинска идеја овог европског светионика – култура као заједнички језик који превазилази националне границе и показује да се заједништво може искусити не само политички, већ и културно .