Културни живот Срба на КиМ – рефлексија потребе за слободом

Повратак у четири општине на северу, као и шест општина јужно од Ибра само је део компликоване слагалице у животу Срба на Косову и Метохији.

Битан део тог мозаика је уметност.

У новој књизи Косовски феномени 2, новинар и публициста из Сушице код Грачанице Ђорђе Јевтић даје својеврсну „мапу путева” српске културе и стваралаштва на Косову и Метохији од 1999. године до данас.

„Реч је о мозаику у коме су око исте мисије, а то је очување овог заветног простора културно живим, окупљени књижевници, сликари, вајари, институције културе и медији, о којима Јевтић пише као о својеврсним феноменима који не одустају од своје мисије”, стоји у рецензији проф. др Зорана Арацког.

Лек и бег у свет маште и лепоте

Професорка Филозофског факултета у Косовској Митровици и предавач на Призренској богословији Валентина Питулић нуди још јасније објашњење. 

Поручује да је уметност за Србе на Косову и Метохији, у актуелној ситуацији “и лек и бег од тешког времена”.

„У овој ситуацији у којој се сада налазе Срби са Косова и Метохије, култура представља начин да се на тренутак побегне од тешког времена, да се на тренутак направи отклон од свега онога што може да уруши личност или сам колектив, и да на неки начин, кроз чаролију музике, стиха, боја, покрета - вратимо достојанство и останемо усправни. Сећајући се Андрића који каже да ће ‘уметност победити свако зло, па и смрт’, у  овом тренутку уметност је једини начин да побегнемо од свега онога што је тешко. Уметност је у овој ситуацији и лек и бег у свет маште и свет лепоте”, каже Валентина Питулић.

Подсећа да су Срби са КиМ након 1999. били суочени са голим опстанком, али и протеривањем из великих градова који су до тада били носиоци културног живота у покрајини.

“Остала су мала места са једним урушеним системом. Све се у једном тренутку срушило и морали смо на нов начин да устајемо и да се ‘хватамо’ за лепоту”, објашњава.

Као главни проблем, 25 година касније, апострофира недостатак омладинских организација и аматеризма, као покретача културног живота, али и све већи одлазак младих.

“Можемо да се бавимо културом само у траговима, да заправо пробамо оно што смо некада имали, али то је веома тешко јер се народ повукао, народ је тужан”, описује актуелну збиљу, посебно на северу КиМ.

Нада у „лековитост културе”

Упозорава да је пуно домова културе у малим срединама празно, али да „култура није мртва” и апострофира рад у Грачаници, Зубином Потоку и Лепосавићу.

Уверена је да ће победити „лековитост културе”.

„Доста нам је тешко, али мислим да ће култура и овог пута бити тај ментални отклон и искорак из времена. Ако се не будемо радовали кроз културна догађања, доћићемо у апатично стање, јер нам је ионако тешко. Култура је лековита и имам наду да ћемо преко те праксе која је вековима одржала српски народ, кроз песму, игру, плес, кроз то исијавање уметности, успети да издржимо и да останемо овде”, поручује Валентина Питулић.

„Давно нестали народ Инка или Маја“

У сивој стварности омалени домови културе или уметнички простори су за Србе на КиМ својеврсни светионици.

У једном од њих, Дому културе Грачаница, Живојин Ракочевић сваки дан смишља како пробудити креативност и уметност приближити младима.

Књижевник и новинар, сведок страдања Срба на КиМ последњих деценија прошлог и овог века, Ракочевић је Дом културе Грачаница претворио у кључну тачку уметничког и културног живота Срба на КиМ.

Само ове године организовали су више од 150 разноразних културних догађаја, имају јаку позоришну сцену, али и школе глуме, писања, грнчарства, сликарства. Ту је чак и школа балета која има своје одељење у повратничком селу Осојане...

Видовданске свечаности су један од оних догађаја који је добио национални карактер, а међу последњим, овогодишњим активностима, у оквиру које је и представљена књига Ђорђа Јевтића јесте 14. међународни фестивал документарног филма и телевизијских форми „Графест” који ће се одржати од 10. до 12. децембра.

Ракочевић иронично објашњава да је културни живот на КиМ одговор Срба на покушаје Приштине да их представе као „давно нестале народе Инка или Маја”.

„Захваљујући проблему који имамо, захваљујући наслеђу, таленту и вредностима људи који овде живе и раде, то није маргина, него нека врста културног центра који живи својим пуним плућима, уз тешке муке и невиђена довијања”, истиче Ракочевић.

Отуда овај феномен објашњава као „рефлекс”: „рефлекс” градова из којих су Срби протерани, избеглих уметника, али и богатог духовног и културног наслеђа.

„Само у том саодносу овога што ми стичемо као наслеђе и које јесте светска вредност, и талената - односа младих људи и стваралаца на КиМ, Грачаница неће бити гомила лепо сложеног камења, а Дечани галерија лепих српско-византијских фресака. То је тај интегрални саоднос у ком су ти унутрашњи рефлекси, у којима је потреба за слободом. Нема бољег и ефикаснијег одговара на репресију”, уверен је Ракочевић.

Упитан о проблемима са којима се суочава српска култура на КиМ враћа се на причу о “Инкама и Мајима”.

Упире прстом у Приштину.

Приштинска „читања” српске културе

„Они се понашају као да смо ми Инке или Маје и да њихова администрација треба да преузме нашу живу културу. Проблем иде од тога да ако неко пошаље књигу на ћирилици, неки етнички поштар у Приштини ту књигу баци и ми је не добијемо, до тога да десетине људи има проблем страха, испитивања, да на некој брошурици стоји неки печат на коме пише ’Косово и Метохија’, а они кажу: ’Не постоји Метохија, морате то вратити’. Дакле, то су та нека ’читања’ у којима полицајац одлучује шта је то Метохија и да ли она постоји, у коме се неки чиновник обрачунава са свим тим. Али, то су последње фазе тоталитаризма када се улази у обрачун са језиком, културом, осећајем слободе”, објашњава Ракочевић.

Напомиње и да су млади уметници, широм Косова и Метохије успели да нађу адекватан одговор на таква „читања”.

„Сви они су нашли одговор на питање шта је наша уметност, како преживљава на Косову и Метохији и да је оно што је савремена, стварајућа уметност на КиМ релевантна на светском нивоу. Ми имамо младе вајаре о којима готово нико ништа не зна, а чији рад овог тренутка може да иде у Њујорк, Берлин, Москву. То је оно што је та унутрашња радост и динамика у којој се показује унутрашња и друштвена слобода, у којој се људи ослобађају у гету”, сматра Ракочевић.

Инспирација Сиринићке жупе

Један од њих је и академски вајар Бранислав Ристић из Штрпца.

Пре четири године је обновио рад ликовне колоније „Јесен у Сиринићкој жупи” на којој су ове године учествовали и уметници из Француске, Грчке и Руминије.

Њихови радови изложени су почетком новембра у Дому културе „Свети Сава” у Штрпцу.

„То су углавном наши пријатељи и колеге. Све се дешава преко познантва и они воле људи да дођу. Имамо инспирацију на сваком кораку”, скромно каже Ристић.

Признаје да код оних који први пут дођу у ову српску енклаву постоји и “одређена доза страха”, али се брзо разувере.

„Када виде ову енергију и атмосферу, онда се врло радо враћају. Онда једва чекају да поново дођу. Имамо неку енергију којом привлачимо те људе и мислим да радимо добар посао”, објашњава овај вајар.

Ипак, културни живот у Штрпцу описује изразом „сиромашан”.

„Немамо превише дешавања осим пар позоришних представа годишње. Ту се све завршава, а култура је веома битна за опстанак овог народа. Преко културе живимо, морамо да кажемо ко смо и шта смо и да оставимо неки траг због чега смо ту, да обележимо то неко, наше време”, поручује.

На питање ко је за то крив даје јасан одговор.

„Највећи кривци смо ми, наша незаинтересованост и неагилност неких људи који би требало да буду укључени. Немамо превише воље да би се све реализовало и било како треба”, наглашава Ристић.

Подстицање креативности деце

Међу житељима Штрпца, међу онима којима је стало, је и „интерно расељено лице” из Призрена, Александра Спасић, оснивач и хоровођа црквеног хора „Цар Душан”.

Следеће године хор слави десет година рада. И задовољна је учињеним.

„Формирали смо хор 2016. и ове године улазимо у десету годину постојања. Пуно лепих ствари смо урадили, имали смо више од 100 концерата, наступа широм земље. То је јако лепа прича”, истиче Спасићева.

Упитана колико је култура важна за Србе у овом делу Косова и Метохије истиче да је „култура један вид борбе”, али и жеље да се код нових нараштаја подстиче креативност и унутрашњи таленти. 

„Неко је једном изјавио да је култура један вид борбе у овим условима у којима живимо и радимо. Деца су јако заинтересована, воле изазове где ће моћи да докажу неке своје афинитетете и унутрашње таленте за одређеним врстама уметности. Хор је једна од тих места где ми окупљамо ту децу и омладину”, каже Александра Спасић.

Култура у гету Ораховца и Велике Хоче

Срби из Ораховца и Велике Хоче већ 25 година живе у гету. И на то су већ свикли.

Професорка српске књижевности из Ораховца, ауторка књиге Косовометохијски гласови, Оливера Радић, такође се не мири са судбином, али разговор почиње питањем.

„Како може култура живети у гету?”.

Пре само неколико дана, 6. децембра, у Господарској кући у Великој Хочи принцеза Љубица са супругом принцом Михаилом Карађорђевићем представила је своју књигу Борба за запис.

Након промоције је изјавила да је за њу лично највећи утисак одлучност Срба да остану на својим огњиштима.

„Управо одлучност људи које смо овде упознали. Одлучност да остану овде, да се боре за оно што је исправно, и што нас чини нашим народом. Свесни смо колико није лако, још смо свеснији кад дођемо овде”, поручила је принцеза Љубица. 

Оливера Радић каже да је Велика Хоча позната углавном по Трифунданским и Михољданским свечаностима, а да је културних саджаја у Ораховцу јако мало.

„Понекад прође неколико месеци да се ништа не деси. Једино што стално имамо је настава у две основне школе и литургије у црквама. Велика Хоча је опет у бољем положају од Ораховца јер има више места за излазак младих, има пар кафића, омладински центар, игралишта...

И док у Великох Хочи постоје Господарска кућа, летња позорница и Дом културе, у Ораховцу је ситуација другачија.

„У Ораховцу, сем једне омање сале у којој је омладински кутак нема другог места за сабирања. Да, ту је једна мала сала у Парохијском дому где организујемо неке радионице за децу и промоције књига, али у просеку то је два , три пута годишње”, набраја.

Недостатак простора и страх

Каже да је највећи број културних дешавања везан за Дом културе Грачаница који им „шаљу” песнике, историчаре... За нешто више, каже, нема простора.

„Свакако би адекватан простор у Ораховцу омогућио и више културних догађаја, да нам гостују фолклорни ансамбли, позоришта... Тај простор је са једне стране проблем, а са друге људи се боје да дођу, безбедносна ситуација диктира и тај културни живот, а људи се повлаче у себе. Наше је да се трудимо и да ево и овим путем позовемо све који нису били у Ораховцу и Великој Хочи, за почетак да дођу, а потом и да се ако су активни на културном пољу дођу и стану пред публику и бар на кратко преузму на себе терет живота у гету”, поручује Радић.