Фотографије су нас лагале и много пре вештачке интелигенције

Интернет, алати за уређивање (некада познато као ретуширање), друштвене мреже са безброј моћних филтера за тренутно улепшавање и, наравно, вештачка интелигенција која за неколико секунди генерише на фотографији шта год вам падне на памет, учинили су нас свеснијим да када је у питању фотографија, изглед може да вара.

Измишљене слике, попут оне покојног папе Фрање у снежнобелој перјаној јакни или „фотографије“ хапшења америчког председника Доналда Трампа, често постају виралне.

Али док се технологија која нам омогућава да стварамо слике беба које плешу и мачака-гангстера стално развија, фалсификовање слика није ништа ново – као што показује изложба која се, до 25. маја, може видети у Рајксмузеуму у Амстердаму.

Изложба Fake! (Лажно!) показује како се визуелне илузије стварају од средине 19. века.

„Сви данас причамо о вештачкој интелигенцији“, истиче кустос изложбе, Ханс Розбум, за Си-Ен-Ен.

„Навикли смо на Фотошоп и друге дигиталне начине мењања слика, али смо желели да покажемо да је то одувек био случај, још од раних дана фотографије. Људи су одувек имали тенденцију да се играју са свим могућностима које фотографија нуди, како са камером тако и у мрачној комори, или са маказама и лепком на недигиталан начин.“

Изложба приказује 52 слике из музејске колекције које датирају од 1860. до 1940. године, а све су резултат технике колажа или фотомонтаже. Да би направио фотоколаж, уметник физички сече и лепи слике. У фотомонтажи, више слика се комбинује, а затим поново фотографише.

Шта покреће настанак лажних фотографија?

Као и већина онога што данас видимо код слика насталих коришћењем вештачке интелигенције, многе од ових раних фотографија приказују очигледно фантастичне сцене – попут човека који гура џиновску верзију сопствене главе у колицима или огромног клипа кукуруза који вуче коњска запрега.

Али у временима када вирално дељење није било могуће, зашто су се рани фотографи толико трудили да створе лажне слике?

„Зашто људи не би фалсификовали фотографије?“, упитао је Розбум. Фотографија „никада није била реалистична“, истиче Розбум, посебно у 19. веку, када су људи били „више навикли да виде слике, графике, цртеже који не приказују истину“.

„Људи су се само полако навикавали на фотографију и можда су се полако навикавали на идеју да фотографије могу бити реалније од других слика. Врло је мало коментара из тог времена, тако да не знамо реакције публике на оно што су видели“, објашњава кустос Рајксмузеума.

Забава, реклама или политичка порука

Преовлађујући мотив за ране фалсификате био је да се пружи забава – око три четвртине слика на изложби је направљено у ту сврху, прецизира Розбум. Друге су направљене за рекламирање или да би се дала политичка порука.

Џон Хартфилд, псеудоним немачког уметника Хелмута Херцфелда, био је водећи сатиричар фотографије који се жестоко противио Хитлеру и његовој нацистичкој партији. Хартфилдова слика из 1934. године, коришћена на насловној страни левичарског часописа Раднички илустровани часопис (Arbeiter-Illustrierte-Zeitung), приказује Јозефа Гебелса, главног нацистичког пропагандисту, као Хитлеровог берберина.

„То је Хитлер, али Гебелс га претвара у (Карла) Маркса како би привукао бирачко тело радника“, нагласио је Розбум додајући да је Хартфилд и најпознатија и најпаметнија особа која је користила фотографију да исмева нацизам и све што је режим урадио, и да покуша да упозори људе на све опасности које су им претиле или су се већ дешавале.

„То је веома занимљиво јер је та врста сатире и даље веома распрострањена, ако не и више него икад пре“, указује Розбум.

За разлику од раних узлета фантазије и сатире, фото-новинарство је заиста почело да се развија тек у међуратном периоду, а са њим је дошло и ново очекивање да фотографија буде истинита.

„Људи су тек почели да се навикавају да виде много фотографија 1920-их и 1930-их у популарним часописима. Није било неповерења (пре тог периода) јер су људи били навикли само да виде ручно цртане слике, па се полако увукла идеја да фотографија може и треба да приказује истину“, објаснио је Розбум.

„Превара“ најчешће очигледна

На око три четвртине слика представљених на изложби, фалсификовање је „заиста очигледно“, каже Розбум, наводећи пример некога ко је изгледа извео театрално одсецање главе, али на некима је теже открити како је манипулација извршена.

На пример, Розбум указује на малу разгледницу са ваздухопловне приредбе негде у Лос Анђелесу, са много авиона у ваздуху. Ако не обратите пажњу, нећете приметити да су веома близу један другом. „То једноставно мора бити монтажа јер се то није могло догодити у стварности на тај начин.“

Розбум признаје да се пита да ли су људи тада прозрели трик или не.

„Сваког дана видимо више фотографија него што би већина људи у 19. веку видела у целом свом животу. Дакле, мање-више смо навикли да гледамо и процењујемо фотографије. Можда је онда било много теже разликовати шта је стварно од онога што није стварно“, објашњава кустос музеја у Амстердаму.

У многим случајевима, слике су креирали анонимни фотографи и репродуковане су као разгледнице.

Разгледница са човеком који вози у колицима сопствену главу, како наводи Розбум, направљена је коришћењем „аматерског трика“ фотомонтаже. То би подразумевало комбиновање неколико негатива, било штампањем у тамној комори или исецањем и лепљењем, а затим поновним фотографисањем.

„Поступак је описан у разним часописима и малим брошурама из 1890-их, како у Француској тако и другде. Дакле, овај трик сте могли научити пратећи неку врсту туторијала“, рекао је Розбум о слици за коју се сматра да је настала између 1900. и 1910. године, али да није познато ко је аутор.

Питер Ајнсворт држи курс на мастер програму Фотографија и дигиталне праксе на Лондонском колеџу за комуникације и рекао је за Си-Ен-Ен да уметници који данас раде дигиталну манипулацију слика често то чине да би истакли неку поенту.

„Често се користи као сатира“, прецизирао је Ајнсворт, додајући да аутори настоје да пруже критички глас према проблемима својственим технологији. Мотив уметника, како истиче, такође би требало да утиче на то како процењујемо њихов рад. „То има везе са начином на који се улази у шири екосистем.“

Да би то илустровао, навео је пример видео-клипа о Трампу и Гази генерисаног вештачком интелигенцијом, који се појавио прошле године. Снимак су направили Соло Авитал и његов сарадник као сатиричну уметничку поруку, али је доспео на насловне стране када га је сам Доналд Трамп објавио на мрежама.

„Дакле, имате уметника који критикује одређену позицију коју користи позиција коју критикује“, објашњава Ајнсворт.

С друге стране, уметник који стоји иза популарног налога на Инстаграму Hey Reilly, који се руга познатим личностима користећи слике измењене уз помоћ вештачке интелигенције, рекао је за Си-Ен-Ен да је све почело из жеље „да насмеју себе и своје пријатеље“.

„Временом, више ме занимало то шта радови рефлектују: наша опсесија статусом, славним личностима, конзумеризам и начин на који брендови и лица сада функционишу готово као визуелна скраћеница“, објаснио је уметник, који је тражио да буде идентификован само као Reilly.

„Ствари које правим за Инстаграм су заправо намењене публици која је упозната са стварима, неком врстом дигиталног клуба обожавалаца који одмах схвата шалу. Ако неко мисли да је лаж покушај да се људи преваре, потпуно је промашио поенту. Још имамо тај дубоко укорењени осећај да 'камера никада не лаже'. То се може видети по томе колико су људи забринути због слика измењених вештачком интелигенцијом, посебно у политици. Лаж функционише само зато што су наше очи и мозак и даље програмирани тако да верују фотографијама“, објашњава Reilly.

Према оцени овог уметника, дебата о непоштењу у вештачкој интелигенцији и лажним садржајима „усмерена је на погрешну ствар“.

„Лажне слике постоје да би људе вратиле на почетни медијум. Вероватно би требало да обратимо више пажње на моћ и утицај дигиталних платформи и мотивације људи који их поседују“, пручује Reilly.