Опстанак пиротског ћилима зависи искључиво од вештих руку уметница – ткаља

Пиротски ћилим, као уметнички производ са заштићеним географским пореклом, налази се на Националној листи нематеријалног културног наслеђа. Најозбиљнији је српски кандидат за Унескову листу културног наслеђа. И данас је актуелан, интригантан и веома тражен. Међутим, друга страна медаље је да у „Ћилимграду“ има све мање ћилимарки.

Звук тупице на вертикалном разбоју исти је као некада. Али су веште руке које пребрајају жице и промичу нити – све старије. Иако је зашла у девету деценију, Светлана Манић се још увек дружи са „корњачама“, „гугуткама“, „софрама", „венцима“ – и није јој тешко.

„Свака ћилимарка у свој ћилим када ради, утка велику љубав... Добру вољу да има, да никада не мисли негативно, увек позитивно“, напомиње Светлана Манић, ћилимарка из Пирота.

И Славица Јовановић је одрасла уз ћилиме. Научила је да их тка у детињству, уз мајку, познату ћилимарку.

„Да би се неко назвао ткаљом пиротског ћилима, потребан је мало дужи период учења. За мене пиротски ћилим значи живот“, истиче Славица.

Нажалост, љубав према традицији и умеће стварања нису довољни да оживе гугутке, софре и венце.

Опстанак пиротског ћилима зависи искључиво од вештих руку уметница – ткаља. За вуну ћемо се снаћи, тупице направити, али ако нема ткаља, пиротском ћилиму ћемо се дивити још само у музејима.

А чињенице су поражавајуће. Тајну израде пиротског ћилима чува још само двадесетак ткаља. У локалној самоуправи истичу да је највећи проблем наћи младе који желе да се баве овим занатом.

„У последње време, преко Техничке школе, нашли смо инструктора и мотивишемо жене да се обуче да ткају пиротски ћилим. Имамо сада у најави програм који желимо да остваримо, а то је ткање ћилима за Хиландар“, наглашава Владан Васић, градоначелник Пирота.

Пиротски ћилим је много више од традиционалног производа и зато не може бити успутни пројекат. То наслеђе за Унескову листу треба сачувати као важан део културног идентитета српског народа.