Бити Ариф Вуковић

Ова прича у стиху преузета је из управо објављене књиге "Приче и параболе" новинара Ивана Радовановића у издању Albion books.

Доста је то проста ствар,

бити Ариф Вуковић.

И нисам то
углавном причао,
углавном никада,
и углавном ником,
али Арифа сам
упознао,
баш током рата,
баш у Сарајеву,
у хотелу који
се звао
„Београд".
И помислио сам,
тада,
на том
чудном месту:
О, како је то
проста ствар,
бити Ариф Вуковић.

Никада, суштински,
нисам о њему
ништа знао.
Осим да је
сваке вечери
долазио у хотел
„Београд",
у Сарајеву,
на које се
пуцало,
у којем се
пуцало.
И да је, сваког
следећег јутра,
одлазио
некуд,
на посао,
те ми се чинило,
све заједно,
како је то
сасвим проста ствар,
бити Ариф Вуковић.

Увече смо,
када се врати,
уморан
и блед,
седели
он и ја
у хотелу „Београд",
у Сарајеву,
у ресторану
у којем су
блебетали новинари,
политичари,
уметници,
и сличан полусвет,
они што
знају све
о рату, миру,
злочину и
жртви,
највише о
лажи,
а нису никакву
представу имали
како је проста ствар
бити
Ариф Вуковић.

И сваке вечери,
Ариф Вуковић
доносио је
књиге,
читав нарамак,
али о тим насловима,
о писцима и
делима, сада нећу,
није им овде место,
није им било
ни тада,
тамо,
у Сарајеву,
на које се
пуцало,
у којем се пуцало,
а опет су
били ту,
писци,
књиге,
понеки
песник,
један Берђајев,
и још нешто,
о души,
ту, усред
рата,
у којем је
то тако
нормално
и просто,
када си
Ариф Вуковић.

И немам
шта да
објашњавам,
његов доживљај
Пруста,
пошто
је изгубљено
време
тада било
пронађено,
ту,
за столом
прекривеним
прљавим,
нагорелим
столњаком,
књигама,
вињаком,
ту, међу
полусветом,
ратним
интелектуалцима,
пролазницима,
знатижељницима,
ту, где је
све што ће бити
одавно прошло,
осим те
чињенице.
Да је
било тако просто
бити Ариф Вуковић.

Каква
идиотарија
и какав
благослов
причати
о књигама,
у рату,
у којем
сви постајемо
неписмени.
Образлагати
версе,
размишљати о
сентенцама,
синтагмама
и метафорама,
док
напољу грува,
банално
и буквално,
без икаквог
значења,
осим оног
које ти каже
да сагнеш
главу,
пред
неписменим
мецима,
гурнеш је међу
књиге,
у изгубљено
време,
оно без
муниције,
и да се сакријеш
између корица,
у којима је
тако проста
ствар
бити Ариф Вуковић.

После сам ја
отишао,
из Сарајева
за Београд.
И једном
сам успео да
чујем,
некако су
везе
телефонске,
баш тог
дана радиле,
да Ариф
више не
прича
о књигама,
него плаче,
над
баналношћу
без слова,
над гранатама,
и собом,
одавно
погинулим,
у истом таквом,
погинулом
времену,
трулом
и распалом.
И пита мене
како из тога
да изађе.
А ја нисам знао
никакав
одговор.
Ја,
који иначе
добро знам
да је сасвим
проста ствар
бити Ариф Вуковић.

Много касније,
моја мајка
је чула,
на телевизији,
у вестима,
да је,
тамо негде,
у Босни,
убијен неки
Ариф Вуковић,
и ушла је у моју
собу,
и рекла,
баш то
што је чула,
да су,
тамо негде,
у Босни,
убили неког
Арифа Вуковића,
а онда ме
питала,
зачуђена
ратом и
смрћу:
„Зар ми
ниси причао,
он је читао
књиге,
зар не?"
А ја сам
на то
рекао:
„Изађи,
молим те",
и онда сам
плакао,
банално,
буквално,
неписмено,
без свести,
без иједног
слова
у сузама,
и чудио се
што су такве
ипак текле,
исто као
што теку
реченице,
оне без краја.
Ваљда је знала,
и неписмена вода,
како је то
проста ствар,
зар не,
бити
мртви
Ариф Вуковић.
Тамо негде,
у Босни.

Више од
двадесет година
касније,
скоро
тридесет,
сасвим случајно,
читајући о томе
шта се дешава,
тамо негде,
у Босни,
налетео сам,
и стао,
као да сам
некада,
неписмен,
залеђен,
и сада,
неписмен,
одлеђен,
па не разумем
добро,
или је то до
мусавих
наочара,
шта год,
свакако сам
стао
када сам
наишао
на текст
о Арифу Вуковићу,
ипак живом,
који је,
на неком од
многобројних
суђења,
оних после
рата,
бесмислених,
и без
правде,
сведочио о
томе
како су га мучили,
умало стрељали,
водили голог
по граду,
с каишем око
врата,
и тукли, са две
палице,
пред човеком
који је
све то време
вечерао,
и како су га
држали,
тако голог,
на хауби,
венчавали,
уз цвеће,
с другим,
истим таквим,
пребијеним,
голим,
док им је
један од
команданата
рата
раздрагано
махао,
из кола,
„голф" је ваљда
био,
онај из Босне.
И помислио сам
после толико
година,
озарен,
и скоро
нимало
тужан,
како је
проста ствар
бити
Ариф Вуковић,
жив.
После рата,
тамо негде,
у Босни.

И хтео сам да
одем,
тамо негде,
у Босну,
да га нађем,
и да му
вратим
Пруста,
којег ми је
поклонио
у Сарајеву,
у хотелу
„Београд",
у граду
на који су
пуцали,
у којем се
пуцало.
И да му
кажем
да је
време
пронађено,
оно које смо
изгубили,
и да је, поново,
живо.
Да су све
синтагме
још ту,
и понека
метафора,
јер су
метафоре,
јебига,
доста убијали,
али, ипак,
преостале су
неке,
а има и оних
који то разумеју,
а рат, никада,
нису.
И да
му кажем
онда
како
сам све
схватио,
готово
објаснио,
и да сада знам
како је то
просто,
бити
Ариф Вуковић.
Тамо негде,
у рату,
у миру,
у Босни.

То сам хтео.

А онда
сам поново
прочитао,
у новинама
које су,
а он је то
знао
јер је волео
Бењамина,
у новинама
које су,
дакле,
понижавање и
језика
и смисла,
одвратно
једно место,
за речи,
е баш тамо
прочитао
сам
вест:
да је,
негде,
у Босни,
умро
он,
професор
филозофије
и књижевности,
а у рату
шеф кабинета
једног од
вођа,
и да је умро
од последица,
психичких и
физичких,
што,
ево,
могу да
посведочим,
није тачно.