Милош Црњански: Распеће између агона и меланхолије

Рођен у мађарском Чонграду 1893, велики песник који је овај језик уздигао до његових највећих висина, проживео је живот који се не може мерити обичним људским мерилима: живот борбе, патње и стварања неупоредив са биографијама смртника који уобичајено ходају земаљским пределима. Умро је, Црњански, у Београду ком је целог живота тежио, новембра 1977, после животне одисеје која је и по трајању и по интензитету надмашила Хомеров еп, испунивши своју судбину.

За њим је на овом свету остала, да још 11 месеци поживи после њега, његова добра вила и земаљска супруга, Вида, најлепша девојка Београда, како ју је у једном тексту означио њен Милош. И књиге које сијају из мрака свакодневице, као непролазни докази Лепоте и Склада, и песничког уверења јачег од сваке интриге и људске беде.

О том и таквом животу, и том и таквом књижевном делу, написала је Горана Раичевић, ове, 2021. године, на стогодишњицу откад је испевано Стражилово, у издању новосадске Академске књиге, капиталну студију Агон и меланхолија – Живот и дело Милоша Црњанског. (Два тако супротстављена појма, та изражена склоност борби и такмичењу, и тај интензивни осећај туге и пролазности, живота без смисла и те јесени, свеприсутне јесени, тако су карактеристични и својствени песнику Црњанском да се у његовој личности сједињују у неописиви амалгам из ког су произашли сви ти стихови, и те реченице које као квасац овог језика расту и даље у нашем уму, и духу, ко ума, и духа, уопште има.)

Горана Раичевић је, дакле, написала свеобухватну књигу какве до сада у нас није било, што ће рећи да јој је, таквој књизи, о таквом човеку, крајње време и било. На готово хиљаду страна већег формата од џепног, са обимним пратећим апаратом од индекса имена до Хронологије песниковог живота, ауторка је маниром страсног истраживача испратила живот и прикљученија песника Лирике Итаке. Тако да када, на крају тог великог читања на које сте се одважили и које је трајало много краће него што сте мислили јер то је штиво које се умећем ауторке чита лако и са уживањем, дођете до претпоследњег поглавља које гласи: Повратак на Итаку, ви знате да затварате један важан круг у свом животу: да сте прочитали нешто велико и важно, нешто што ће вам значити, нешто што вам је дало темељ да надаље у животу другим, племенитијим очима гледате на живот и људе, на стварање и уметничко одрицање, и наравно на личност песника који је умео да каже да је сам себи предак.

Агон и меланхолија је, дакле, једна лирска студија у којој Горана Раичевић остаје научник истраживач али притом се не либи да страсно прати свог јунака, Милоша Црњанског, на путу његовог страдања којим је непоколебљиво ходао, бодрећи га и подржавајући у границама објективности и привржености коју дугујемо онима који су умели да нас обогате, да нам дају свој бол као залог нашег здравља, и који се притом нису штедели.

Острвљена паланка

Злонамерност напада на Милоша Црњанског, проглашавање песника фашистом, оспоравање чак и његове књижевне величине, политикантско окретање главе од великог песника које су изводили његови блиски пријатељи које је песник волео и писао им нежна пријатељска писма у младости (видети само пример Марка Ристића и његов памфлет Три мртва песника), сва та људска нискост и профитерство које га је током живота пратило, Горана Раичевић бележи, документује и дискретно коментарише предочавајући нама, данас, паланачки менталитет који је одвајкада у овој учмалој средини давио уметнике, тим јаче што је уметник био снажнијег духа. Над Милошем Црњанским тај се паланчизам баш био уздигао. А онда се пред његовом величином скршио у прах, остављајући песника окупаног сунцем његовог Стражилова на ком он и данас лута скоком сретних, пијаних бића.

Посебно су у том контексту нама данас занимљиви пасажи у којима фигурирају тада млади а данас важни и још живи актери послератне књижевне сцене, на пример један тада (1960. године) млади песник почетник а данас угледни академик који је, на пример, у писмима писаним у Лондон Црњанског обасипао изјавама дивљења прилажући онако успут и једну своју збирку песама, да би потом, кад од великог писца „није добио оно чему се ваљда надао" (цитат М. Црњанског), по њему осуо дрвље и камење, у тексту у којем се спомињу чак изрази као што су „фашиста и денунцијант". Ради се о тексту-приказу из 1960. мало пре тога изашле из штампе Итаке и коментара, који потписује тада двадесетпетогодишњи Љубомир Симовић чија врло успешна каријера уредника и писца после тог приказа креће узлазном линијом, трајући, ето, до данас.

Мајка

У Агону и меланхолији на увид нам се дају и факти који назначују чудну и наизглед необјашњиву хладноћу Црњанског према рођеној мајци која је читавог живота дрхтала за својим јединцем, о чему је сам писац оставио дирљиве трагове у Коментарима своје Итаке (мајка која га чека на станици али његов воз ту неће доћи, итд., итд.).

Како је син могао да исели мајку из очеве куће у Иланчи коју после очеве смрти продаје да би путовао у Париз? Зашто син није отишао на мајчину самртничку постељу а имао је времена и могућности? Зашто јој није отишао на сахрану?

„Ето, сваки сељак може да се нађе поред одра својих родитеља, а ја не могу", казаће тада Црњански, фебруара 1939, у Риму, у освит новог рата, док мајка Марина копни у панчевачкој болници желећи, и тражећи, само да још једном види сина који неће доћи. Нама данас остаје да повезујемо чињенице тог тешког времена у ком песник обавља дужност југословенског аташеа за штампу у Италији док управо тих дана југословенски председник владе, Милан Стојадиновић, који га је на то место и поставио, бива у Београду, акцијом принца Павла, оборен с власти.

На свакоме од нас је да одлучимо: је ли то био дуг према отаџбини и свест о томе да се положај не напушта ни због чега у тако тешком часу, или можда бојазан за свој сопствени статус у тој служби која му је, после напорних и готово понижавајућих и за њега јалових професорских година, дала смисао за којим је читавог живота трагао, који је њему био важнији од пуког хлеба?

У Књизи о Микеланђелу, ренесансном италијанском уметнику који је био опсесивна тема његовог живота („он ми је био утеха" говориће Црњански), наш песник непрестано инсистира на теми Мајке, за коју ће тврдити да је, у животу Микеланђела, била важна иако је уметник вероватно није ни упамтио јер је умрла кад је њен другорођени син имао шест година.

Али ће тај дечак, као своје прво озбиљно и велико дело, исклесати статуу Богородице са мртвим Христом, Пијету из Ватикана, необјашњиву фигуру на којој је мајка тако упадљиво млађа од мртвог сина ког држи на крилу и неописиво дирљивим гестом руке показује, као да хоће да каже: Ето шта су му учинили. Све то треба знати желимо ли да судимо сину који није дошао на самртничку постељу мајци.

Жене

Агон и меланхолија Горане Раичевић поступно исплеће и причу о Црњансковим љубавима и односу према женама, првенствено према супрузи Види, из угледне београдске породице Ружић. Цела историја нежности и оданости коју је двоје супружника током 56 година брака испољило једно према другом налази се, правилно распоређена, на страницама ове књиге. (Мушки читалац обдарен осећајношћу која омогућује увид у женску природу и природу наших међусобних односа неће моћи да мало и не завиди писцу на таквој животној партнерки.) Та „најлепша девојка Београда", како је назива муж, вијуга овом књигом као етерична визија, отелотворење вечног женског принципа који осмишљава свет.

Ту је, рецимо, део из Хиперборејаца, у ком Црњански, у тим римским годинама које су претходиле краху дотадашњег живота и паклу лондонске емиграције, описује један сеоски вашар у забитом италијанском селу и зачудни сусрет са непознатом девојчицом којој купује шећерлеме и некакве мајушне дрвене двоколице, црвене боје, а купује и једне за Виду. „Кад се увече вратих у Сиракузу, те мајушне двоколице, као играчка, обрадовале су моју жену, не знам зашто, више од свега, на том путу. А потпуно су промениле њено расположење. Држала их је у шаци и миловала, као да су нека мала птичица."

А опет, кад јануара 1940. Црњански (у изгубљеном писму које данас немамо‚ очигледно јави како га је, на скијању у Абруцима, неко изгледа увредио, Вида му из Рима отписује: „ (...) кад се сетим господ. од летос (твога ловца), који је као балон надувен и помислим како ће као балон и завршити, кад пукне, остаће од њега само крпче за ђубре. Не драги Шине гори од нас нас не могу увредити. Стреси те ситнурије с леђа и звиждукај као некад. Стражилово више нико неће написати." [Писац своју жену понекад у писмима зове Шоша а она њега Шин Шин, прим. аут.]

Из тог истог текста, фамозних Хиперборејаца, помаља се и мистерија жене под именом Пија ди Валмарана, коју Црњански помиње двапут у књизи: једном из уста неког младог поручника а једном из пера самог наратора Хиперборејаца – писца Црњанског. Пија ди Валмарана историјска је личност којој је Рајнер Марија Рилке написао једну песму, италијанска грофица из старе аристократске породице.

Из књиге у којој је Драган Аћимовић, потоњи издавач првог издања Ламента над Београдом, описао своја лондонска дружења са Црњанским, Горана Раичевић у Агону и меланхолији наводи део у коме, током једне од тих шетњи магловитим улицама, Црњански завереничким гласом поверава Аћимовићу да ће се, кад он, Црњански, умре, међу писмима наћи један свежањ писама означен именом Пија ди Валмарана. На питање Аћимовића сме ли се знати ко је та жена, Црњански, наглашава Аћимовић, занесеним гласом само каже: Ви ћете то доживети... Када је умро, тај свежањ није нађен. Биће ипак да се иза тог имена, крије алијас неке друге, праве љубави, „последње платонске љубави у Риму" нашег писца који је у једном свом тексту (Финистере, Љубав у Тоскани) устврдио да су „све љубави у вези".

Прошлост се никада до краја не зна

У Агону и меланхолији постоји неколико константи које се понављају и варирају. Једна од њих је тврдња (која је више од пуке тврдње) да се прошлост мушкараца и жена „никада до краја не зна" (цитат М. Црњански). Пратећи лавиринтске путање његовог живота оцртане у овој великој књизи, ми видимо како он сам као да намерно жели да поткрепи то своје тврђење различитим наводима који су, поводом истих ствари, људи и догађаја увек код њега мало другачији од једног до другог навођења.

Тако ће и Пија ди Валмарана у самим Хиперборејцима, када је помене један од ликова те мемоарске књиге, поручник Кјарамонти, бити непозната свима у друштву пред којим је њено име изговорено, па и самом наратору, писцу Црњанском, док ће други пут, кад је спомиње сам, Црњански рећи: „Ја сам долазио у Венецију у којој је живела Пија ди Валмарана". И још је много таквих детаља, тих малих неподударности, различитих датума за један те исти догађај, другачијих датума на разгледницама, другачијих описа једне те исте ситуације од интервјуа до интервјуа, чак и одређене дубиозе око судбине тих изгубљених седам табака Дневника о Чарнојевићу… све је то као када објективом фото-апарата тражите исправан фокус и слика стварности вам се криви и измиче.

Све то, по читању Агона и меланхолије, оставља неодољив укус свесне манипулације подацима стварности чиме је песник хтео да заправо оправда, и још више: објективно докаже свој поетско филозофски, метафизички конструкт, у коме су и све љубави у вези, а и све животне чињенице наше у ствари само грађа једног великог сна о нама, сна који је материјал за поезију а не само збир сувих факата на временској линији нашег овоземаљског живота. И оваква тумачења мораће, међутим, сваки читалац да, по читању Агона и меланхолије, изведе сам, по мери свог осећања, и схватања живота и света.

Држава и народ: Употреба државе за задовољење свињских нагона

Друга, најјача и најконзистентнија константа ове књиге је оданост Милоша Црњанског идеји нове државе створене у рату у ком је он, по вољи судбине, носио аустроугарску униформу. Опседнутост Југославијом, тим идеалом Јужних Словена, државом која ће удомити наше братске народе, била је снажна опсесија песника Итаке. Из тог опредељења његовог, произлази и та идеја туге као иманентно мушког осећања, туге као бриге за државу и народ који се, српски народ, стално налазио расејан по другим државама и био сироче Европе. (Насупрот том његовом непрестаном занимању државом и гигантским проблемима народа, стоји у овој књизи, и у том животу, Видином и Милошевом, Видина нежна природа која само жели да у Италији, у неком заборављеном амфитеатру, посматра непомичног гуштера на сунцу док њен муж, задихан, скаче из музеја у музеј, јурећи историју као да му историја може побећи.)

И тако, током емигрантских година, док га емигранти и из Лондона али и они из Америка нападају као осице, Црњански Десимиру Тошићу (1920–2008) нуди одломак из Ембахада које управо настају у Лондону, за објављивање у часопису Наша реч чији је Тошић уредник. Одломак се односи на период када је у амбасади Југославије у Берлину посланик (амбасадор) био Живојин Балугџић а Црњански аташе за културу.

Тошић одбија да штампа текст, са несувислим објашњењем о томе да се ствар, отприлике, не може свести само на Балугџића, „били су ту и разни Спалајковићи и Пурићи". Црњански, огуглао већ на нападе и из емиграције и из Југославије, одговара Тошићу да га „ништа сем смрти неће спречити да млађима од себе оставим те четири књиге [Ембахада, прим. аут.] о пропасти наше земље и нашег народа. Ја сам за тај народ патио од детињства, а код нас је све зло отуда што у нас Срба никад није било суда, ниједног отменог сталежа, ни јавног мњења, па ни закона за оне који са апетитом свиња употребљаваху ДРЖАВУ за задовољење својих свињских нагона. Код нас је увек појео вук магарца. Да се то измени, то је наша прва потреба.

Српском народу треба прво и пре свега да себе преваспита". Читалац овог пасуса, данас, неће се моћи отети гротескном утиску да су овај народ и ова земља заточници једне те исте суновратне судбине, кроз деценије и векове. И да нам је све то одавно рекао један велики писац, кога није имао ко да чује.

Као што је, у новембру 1925, писац у улози новинара, извештавајући са такмичења гуслара у Сарајеву, изрекао нешто што нама данас, примећује исправно Горана Раичевић, звучи као злослутна опомена у чије смо замке наравно упали, ми, деца колектива коме је пало у задатак да дефинитивно расточи земљу за коју је песник Црњански дао свој животни и стваралачки полет и авангардистички племенити допринос.

Тако, Црњански из Сарајева, после уводних пасуса где се готово исмева идеји да баш он, прононсирани модернист, иде на такмичење гуслара, чувши ипак те људе, потресен пише за Време: „Један заборављен, страшан и озбиљан лик нашег народа гледао нас је, кроз мрак, крвав и ужасан, далеко од наше садашњице, лик који и не знамо, а који је судбоносан и непромењен, крај свих наших париских утицаја и вароши. Да гуслари силазе са планина, са свих страна, то не може остати без последица. Сваки народ нека сноси своју судбину и нека је не избегава...". Сносимо је, барде, сносимо је, и тешка је као туч, не знамо шта ћемо од толике судбине, рекли бисмо му, данас, кад би могао да нас чује, кад би више имао стрпљења за нас.

Гроб за двоје

И када у завршним поглављима Агона и меланхолије, где се своде рачуни једног непоновљивог живота, Горана Раичевић цитира Борислава Михајловића Михиза који у некрологу Милошу Црњанском из 1977. каже како ће мртви писац заузети своје место међу нама, оно које му стварно припада, тек онда кад почнемо да га, као друге великане, Вука, Доситеја, итд. зовемо просто „Милош", има се утисак да је то мало исфорсирана верзија неке колективне блискости коју би требало да еманирамо према великану нашег језика.

Црњански је, међутим, први који би највероватније такву присност, као површну, и готово лакомислену, одбио, пошто је и сам поспрдно говорио о претераној блискости нас Словена, на пријемима, где се људи одмах грле као да хоће један другом да „пренесу и своје буве". Уосталом, нико овде ни Андрића не зове „Иво" нити Крлежу зове „Мирослав". Фамилијаризовање, заиста, само по себи никада ни не значи неко велико уважавање; управо је супротно.

У свом тестаменту, наведеном у Агону и меланхолији, Вида Црњански, међутим, у последњој реченици, пише: „На крају, моја је жеља да почивам у Милошевом гробу".

То је, дакле, оно што ово поколење треба да уради, јер већ је крајње време: сахрањен у Алеју заслужних грађана која је данас оскрнављена фолк певачима, Милош Црњански почива без своје Виде којој градске власти 1978. нису удовољиле једноставну људску жељу да почива поред мужа с којим је провела 56 година овоземаљског живота током којих је са њим поделила и сласт врхунских узлета и уметничке и животне радости и тегобу и муку изгнанства у тами далеких туђих обала.

Време је да овај град, који је звезда водиља једне величанствене поеме Милоша Црњанског, последње његове песме, његове лабудове песме, смогне снаге за тако једноставну ствар као што је изградња засебне гробнице на Новом гробљу – дакле не пуко премештање посмртних остатака Виде Црњански у Алеју заслужних грађана, него засебне гробнице – где ће, заједно у вечности, почивати Вида и Милош Црњански, нашавши тако, у бескрајном плавом кругу, напокон, своју звезду.