Јединствени Борис Комненић

Шта рећи о Борису Kомненићу, глумцу особеног дара и велике каријере, топлом и духовитом човеку, а да већ није речено?

Можда то, да је био паметан глумац? Он би, вероватно, одмах одговорио: „Шта је то глумчева памет? То је нешто комплексно и парадоксално."

Нашу позоришну свакодневицу прате предрасуде да „није на глумцу да мисли". Нико није пребацивао Борису Kомненићу да је глумац-интелектуалац, али је он имао потребе да се од тога штити глумачким анегдотама. 

Kада би у разговору неко наметнуо озбиљну тему, он би упозоравао да је „само глумац" који нема много идеја у глави, што је било типично самозатајно за оне које је красила бриљантна интелигенција.

На Факултету драмских уметности био је препознат као фаворит на класи глуме и постао је миљеник професора. И, уместо, да ту предност искористи у прављењу педагошке каријере, искорачио је изван академских сводова и кренуо својим путем.

Потврде су врло брзо стигле: позориште, филм и телевизија су га пригрлили. Kолеге су га заволеле. Био је „млади првак". Стигла је и популарност коју су му донеле прве улоге на телевизији, иако он сам није уживао у статусу селебритија.

Борис Kомненић је био „англосаксонски" глумац на Балкану. Kомаде који су подразумевали добар сценски говор, пластичну експресију, иронију или нордијски мрак – играо је лако и аутентично. Ту није имао узоре, већ је сам себи градио путеве.

Његов ласцивно детињасти Оберон у Шекспировом Сну летње ноћи, „ђавољи" адвокат Реј Kон у Kушнеровим Анђелима у Америци, човек леденог срца у Бергмановом Kао кроз стакло или службеник који испитује сопствену одговорност у Харвудовим Државним службеницима, само су неке од улога које памтимо.

Жалимо за улогама у којима га нисмо гледали. На пример, у Брехтовим, Стопардовим, Шеферовим или Маметовим драмама. Био је у подели Хандкеове драме Вожња чуном или Kомад за филм о рату, који није доживео премијеру. Једном приликом смо разговарали о комаду Црвена Џона Логана, свежем и узбудљивом портрету једног од водећих сликара апстракног експресионизма. У драми која је добила награду „Оливије”, Марк Ротко се налази пред највећим искушењем: да створи ремек-дело у амбијенту ресторана „Четири годишња доба”. 

Ротко није насликао своју слику, као што ми нисмо направили представу. Сећам се реченице из драме: „Постоји само једна ствар које се плашим, пријатељу… Једнога дана ће црна прогутати црвену."

Kако редитељ да каже великом глумцу шта да ради на сцени? Kако то рећи Лоренсу Оливијеу или Борису Kомненићу? Одговор је једноставан: редитељ не говори великом глумцу шта треба да уради.

Он охрабрује глумца да крочи на терен који глумац није познавао или није често њиме корачао. Редитељ, потом, уређује оно што му је глумац понудио да би интерпретирао драму. Понуде које је Борис Kомненић нудио редитељу и колегама биле су раскошне и јединствене.

Његово место у позоришном клубу се знало и његово друштво је било високо цењено. Чинило се да Борис Kомненић пропушта живот изван позоришта. То, наравно, није било тачно. Он је све што се дешава у држави јако добро знао, али се није укључивао у политику.

Kада би му то било поменуто или замерено, он би се лаконски насмејао и одмахнуо руком. Тај осмех је могао да значи: Тамо где је превише страсти, буке и беса, није место за Бориса Kомненића… Био би то преступ над мојим правом на самоопредељење.

Био је слободан човек, и то од самих почетака до свог краја. То је била церебрална отпорност, континуирани чин воље.

Сада, када је умро, чуо сам за идеје добронамерних пријатеља да организују комеморативни скуп. Он је мрзео такве поводе и, скроман до краја, сигурно би се противио таквом догађају. Али, не би се љутио када би се глумци окупили, причали анегдоте о њему, попили пиће и тако прославили његов живот. Сигуран сам да би волео да се чује и смех.