Црно-бели анђели из Каменице

Од детињства проведеног на обронцима Рајца, преко студија на Катедри за мозаик-зидно сликарство на Академији СПЦ за уметност и конзервацију, кроз дуготрајну уметничку каријеру, камен је остао трајно обележје уметничког пута Љиљане Ривић.

Више од две деценије она се посветила минуциозној и захтевној техници мозаика. Њени радови, између осталог, красе крипту Храма Светог Саве, Цркву Светог Пантелејмона у Миријеву, Подворје Московске Патријаршије, Манастир Старчева Горица на Скадарском језеру, Манастир Зочиште на Косову и многе друге. 

„Уметност ме је од детињства занимала и привлачила, а камен посебно“, прича Љиљана Ривић у разговору за РТС, „Одрастала сам на планини где није било деце и играчака, имали смо природу и све у њој. Камен је био део наше игре и одрастања. Било је некако нормално да је увек присутан. Академија је после био само пут да се та љубав каналише и да крене да се претаче у нешто ново – мозаике. Током две деценије стваралаштва многи мозаици су изашли из атељеа и наставили да живе неки свој нови живот, у црквама, неким новим кућама са неким новим људима.“

Када је реч о мозаицима које је радила за цркве и манастире, Љиљана каже да је сакрално сликарство уметност заснована на канонима који морају да се поштују, а опет, са друге стране, сваки канон даје простора да оставите неки свој лични печат. „Стога је за мене црквена уметност жива, непоновљива и јединствена, а када се изражава кроз камен, игра из детињства као да никад није ни прекинута.“ 

O могућностима аутентичног израза у оквиру строгих канона сведоче и несвакидашњи црно-бели мозаици на фасади Цркве Вазнесења Господњег у селу Каменица код Крагујевца, коју је пре неколико година на свом имању подигао ктитор Миомир Мики Пљакић.

Пошто је црква изграђена, ктитор је желео да се фасада украси мозаицима. Планирано је да се уради осам представа: седам Анђела, за сваки дан по један, и Господ на трону. Цртеже са идејним решењем урадио је сликар Славко Крунић. 

Ктитор је одштампао те цртеже и поставио их на места где ће доћи мозаици. Међутим, када је ктитор видео како одштампани црно-бели цртежи изгледају на фасади, допало му се како њихова лакоћа иде уз саму цркву и пожелео је да и мозаици буду такви: ахроматски, црно-бели. 

„Онда је дошао ред и на мене, да се упознам са Анђелима који неће бити, као до сада, рађени са пуно боја, већ само у тоновима белог, црног и сивог камена“, присећа се Љиљана. У оквиру њој познате црквене уметности, није било црно-белих представа, због чега је рад на мозаицима без употребе боје био посебан изазов.

„Изазов и узбуђење су били поприлично велики, а ја по природи волим изазове", наставља Љиљана. „Питања су била многобројна. Како представити све то без боје, а да се добије добар мозаик и да буде прихваћен од људи и цркве. Али ту су били Анђели да припомогну.“

На питање како је приступила црно-белим Анђелима, Љиљана Ривић одговара: „Технички нема разлике у изради црно-белих мозаика и мозаика у боји. Ликовно, и те како има. Овде, ограниченa палетом, морам да водим рачуна о сваком детаљу, где ће која нијанса да буде, да се не преклопе, да не дође до непрепознавања неких делова. Желела сам да их урадим тако да се одсуство боје и не осети“.

Велики број оних који су видели мозаике, Љиљани је потврдио да им боја уопште не недостаје. То је био први знак одобравања од многих који су уследили. „Реакције на мозаик су и више него добре. Публика је увек најбоља подршка, када покаже како доживљава то што радите. Ови Анђели су са великом радошћу и одушевљењем прихваћени не само од стране публике, већ и од стране цркве, што је знак да се и црквена уметност помера и прати нека нова времена.“ 

Међу реакцијама на мозаике, Љиљани је посебно драга једна: „Тата је био далтониста и често сам се питала шта он заправо види када посматра моје мозаике. Деловао ми је увек некако збуњено, док једног дана није видео први црно-бели мозаик Анђела. Толико је био одушевљен: 'Па ово је најлепше до сада што си урадила! Шта ти се десило?' 'Десило се, тата, да у ствари има лека за све'“, са осмехом сам одговорила. Упркос томе што не разазнаје све боје, он је најзад могао у потпуности да доживи мој рад и осети радост док га посматра“.

Искуство које је стекла радећи монохроматске мозаике на много начина је обележило и потоњи Љиљанин израз: „Приметила сам да се мења палета и на другим мозаицима које сада радим, са мирним тоновима које убацујем као детаљ. Све више ме вуче та сведеност... Помислила сам на фотографије, увек нам је она црно-бела примамљивија и лепша него у боји, зар не? Док стварам, увек нешто ново откривам, неку нову димензију, а у овој се сада баш добро осећам. То је та лепота једноставности и сведености“.

У протекле три године, на цркву у Каменици је постављено пет мозаика, четири Анђела и Господ на трону. За око годину дана биће готово свих осам мозаика.