Откривен барељеф Бранка Миљковића

У Удружењу књижевника Србије откривен је барељеф са ликом песника Бранка Миљковића, рад вајара Небојше Митрића, поводом 50 година од трагичне смрти принца српских песника.

Плочу су открили његови пријатељи Петар Пајић и Драган Колунџија, а том приликом објављено је ново издање песама Слободана Стојадиновића, као и књига Споменице Бранка Миљковића.

Председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић рекао је да је Миљковић песник који је живео за књижевност, припадао преображајној групи неосимболика, који су отворили простор новој поетици.

"Напустио нас је са 27 година и оставио иза себе велика дела, а шта би тек било да је проживео нормалан животни век. Бранко је неговао стих до савршенства и употпуњавао га модерним песничким изразом", истакао је Андрић и додао да, иако Бранка нема, наша љубав према њему још увек постоји.

На отварању барељефа, стихове песама Похвала свету и Балада охридским трубадурима рецитовао је драмски уметник Љубисав Тадић, а сећање на писца који је трагично окончао живот пробудио је и Вук Крњевић.

Биографија Бранка Миљковића

Миљковић је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац. Рођен је у Нишу 1934. године, где је и објавио своје прве песме. Успех је постигао првом збирком песама, Узалуд је будим, објављеном 1956. у Београду.

Током студија филозофије у Београду, Миљковић је писао песме и био незаобилазан у свим књижевним дешавањима. Писао је есеје и критике, преводио поезију са руског и француског. Песник интелектуалац, Миљковић је био уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом и да изражава стања ума, а не душевна расположења.

Размимоилажења са једним бројем песника и пријатеља, натерала су га да у јесен 1960. године напусти Београд и оде у Загреб, где је био уредник културе у Радио Загребу. Убрзо потом, 12. фебруара 1961, нађен је обешен о дрво на периферији Загреба. Званична верзија да је реч о самоубиству изазвала је сумње међу њему блискима, које дуго, потом, нису утихнуле.

Миљковић је написао и збирке песама Порекло наде и Ватра и ништа, обе објављене 1960. и књиге родољубивих песама Смрћу против смрти, коју је написао заједно са Блажом Шћепановићем. Последња, Крв која светли, објављена је 1961. године.

Целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића, личне предмете, документа, фотографије, рукописе, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа, Народном музеју у родном Нишу предали су на чување његови родитељи.