Између моде и уметничког дела – уређење ентеријера у време Краљевине Југославије

Проучавање ентеријера не подразумева само анализу просторне организације, већ и начин његовог декорисања. Тако начин на који је стан пројектован и опремљен указује на навике и обичаје станара. Дизајн ентеријера је комплексан задатак који подразумева уметнички, функционални и идејни аспект.

У Музеју науке и технике сачувани су ентеријери који су настали у периоду између два светска рата. Будући да се у области архитектуре ентеријери најбрже мењају, просто мењајући и власнике, фотографије из збирке Музеја науке и технике стога врло често постају извори првог реда.

„На основу тих фотографија знамо како су аутентично изгледали ентеријери јавних и приватних простора. Врло често су и сами архитекти пројектовали ентеријере, што је подразумевало да су често израђивали и оригинални намештај, а то је изискивало сарадњу са уметничко-занатским радионицама и задругама, тако да су заправо настајала оригинална уметничка дела“, истакла је др Снежана Тошева, музејска саветница Музеја науке и технике.

Избором књига за библиотеку, слика за зидове и предмета за излагање у витринама, грађани су стварали простор према свом укусу, односно, ентеријер који ће одражавати њихове афинитите, образовање, укус, статус породице у друштву.

Поред уметничких дела и сувенира са путовања, београдске домове красили су најразличитији предмети који су били оличење њихове припадности грађанском друштву. Као европски конструкт, Оријент је доживљаван као имагинарни, романтични, идеализовани простор. Мода оријентализације из Европе, стигла је и у Краљевину Југославију.

„То се чешће дешавало код имућнијих грађана, који су доста путовали по Европи и свету и упознавали се са различитим концептима становања и приватног живота у другим земљама, те захваљујући тим путовањима, али и захваљујући образовању, они добијају жељу да макар једну просторију у свом стану посвете Оријенту, односно нечем што би било егзотично, што опет можемо да објаснимо као неку врсту бекства од стварности, неког ескапизма, с једне стране, а с друге стране опет фасцинацијом“,  објашњава др Владана Путник Прица, научна саветница Филозофског факултета у Београду.

Постоје различити примери – од уношења елемената са далеког Истока, попут „јапанског салона” у дому политичара Милана Стојадиновића, до оживљавања „босанских соба”, као у примеру Бранислава Нушића који је  пренео комплетан намештај из Сарајева у своју кућу у Београду.

На пољу просторне организације ентеријера модернизам је донео извесне новине, као што су брига о функционалности простора и задовољење хигијенских услова. С продором модернистичких идеја смањује се број декоративних предмета у ентеријеру.

У Музеју науке и технике, у оквиру заоставштине архитекте Бранислава Којића, чувају се прелепе фотографије ентеријера које је израдила његова супруга, такође архитекта, Даница Којић. Они су у међуратном периоду имали приватан архитектонски биро и у почетку су заједно пројектовали разне грађевине, учествовали на конкурсима, а временом се Даница Којић специјализовала за пројектовање ентеријера.

„У највећем броју случајева стил њених ентеријера је био у складу са екстеријерима пројеката које је пројектовао њен супруг Бранислав Којић. Тако је она пројектовала ентеријере у најразличитијим стиловима – у академском духу, затим ентеријере инспирисане народним градитељством, као и ентеријере у модерном духу. Употребљавала је различите материјале, а посебну склоност је имала ка дрвету, које је осим за израду намештаја употребљавала као оплату на зидовима или као греде на таваницама, што је давало у ствари посебну топлину тим просторима. Поред тога, нене ентеријере карактеришу префињеност и елеганција”, истиче др Снежана Тошева.

У часописима су такође постојале рубрике са саветима за уређење стана, али и упутствима за израду комадног намештаја. У међуратном периоду веома је било значајно формирање слике савршеног животног простора.