Милану Злоковићу сликање је поред архитектуре било релаксација и стална преокупација

„Архитек је уметник. Он изражава себе у својим делима. Он изражава у њима своје доба и културно стање његово. Зато ја улажем сав свој труд да помоћу њега и урођеног васпитања естетичког смисла, некада будем имао сатисфакцију за свој рад“, написао је у једном писму 1919. Милан Злоковић, који је током четири и по деценије активног пројектантског рада био аутор око 260 пројеката, од којих је шездесетак реализовано.

Међу њима истичу се антологијска дела српског међуратног модернизма, кућа на Неимару, Универзитетска дечја клиника у Београду, хотел „Жича" у Матарушкој Бањи, школа у Јагодини.

Ликовни опус Милана Злоковића, који обухвата око три хиљаде акварела и мањи број уља, остао је у сенци пројектантског рада. Циљ монографије и изложбе јесте да се укаже на значај и вредност његовог сликарства, које је сагледавано кроз приватни живот уметника и архитектуру.

„Ја сам га пре свега сагледавао као некога ко припада тој генерацији рођеној крајем 19. века, генерацији која је подарила многе ствараоце, архитекте и сликаре. Он је припадао том кругу грађанског међуратног Београда. Дружио се са многим сликарима – Младеном Јосићем, Костом Хакманом, Васом Поморишцем – и у том контексту је и анализиран Злоковић. То је та генерација стваралаца која је тежила идеји о синтези уметности. И Злоковић заиста паралелно кроз свој доминантно пројектантски, архитектонски рад, негује то ликовно изражавање“, наводи др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Сликање је за Милана Злоковића било релаксација, стална преокупација, али и спонтан наставак пројектантских промишљања. На његово ликовно стваралаштво битно је утицао Париз и дружење са многим сликарима у студентским данима.

„Акварел је техника која је погодовала његовом карактеру. Брзо се радило, брзо је могао да уочи утиске, амбијенте, осећања да забележи. Многи акварели су настали током путовања, доста њих у Боки Которској где је као Бокељ одлазио током распуста. Међутим, у каснијој фази стваралаштва, под утицајем научног истраживања пропорција у архитектури и модуларне координације, у његовом опусу се јавља један нови мотив. То су те апстракције и геометризације где он ту и деју и та промишљања кроз научни рад, спонтано, врло интуитивно, преноси и у аквареле, чиме се приближава теми пуризма“, додаје Антешевић.

Сликарство Милана Злоковића, идејно је имало упориште у модернистичким ликовним концепцијама, темама и естетици. Иако је током живота мењао свој приступ цртању и сликању, порив за ликовним стварањем је био стално присутан.

„Монографија је поткрепљена са преко 70 илустрација. Многе од њих су први пут објављене, између осталог и фотографије које су настале у Паризу. Он је био и пасионирани фотограф. За дипломирање је од свог пријатеља Марина Гобчевића добио, како он каже, један мали Кодак, који је потом носио са собом у Париз. У Паризу је фотографисао дела француске архитектуре“, напомиње др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Повезивањем података из личног и професионалног живота архитекте и сагледавањем његовог живота у ширем друштвеном и историјском контексту монографија Архитект Милан Злоковић – сликарски пориви и ликовни сензибилитети" др Небојше Антешевића, према историчарима уметности, доноси сведочанство о једној живој стваралачкој личности.