Када помислите да нешто није могуће, тим Битефа пита - да ли сте сигурни?

Авангардни Битеф помера границе у култури, али на пробу ставља и умешност организатора да изађу у сусрет понекад и немогућим захтевима учесника. Публика памти представу која се играла 24 сата, где су били неопходни кревети и ћебад за публику, а тек ће видети представу са неколико тона песка на сцени. Да ли је, ипак, нешто било немогуће и која је идеја остала само у машти уметника?

Амфитеатар за анатомију Медицинског факултета, напуштене фабрике, коцкарнице, само су нека од места на којима су се, за ових 56 година Битефа организовале представе.

„Битеф и треба да подигне на ноге читав град и у неком ширем конктаксту ја увек да је читава планета позорница за редитеља, и ја тако као редитељ размишљам, према томе, свако место које онако може бити узбудљиво за гледаоца, да нешто разменимо када се сретнемо је позорница. У том смислу и Битеф проналази нове просторе, али не проналазимо их само ми, то трупе исто тако захтевају“, рекао је Никита Миливојевић, уметнички директор Битефа.

А списак необичних захтева трупа које долазе је дуг, баш како доликује овом авангардном фестивалу. Како Никита каже, увек су занимљиви, маштовити и изазовни, али нађу решења за све.

„Сваке године када радимо неку од представа ми уђемо у нама непознату област, било да се ради о третману животиња, било да се ради о грађевинским материјалима. Од живих кокошки, свињског меса,некад дођу глумци па траже неке специјалне намирнице, специјалне креме, тако да је свачега било“, рекла је Јелена Кнежевић, извршена директорка Битефа.

Ни ове године, ништа мање спектакуларно. За потребе једне представе из Литваније мораће на сцену да се постави неколико тона песка.

„Нисмо ни знали да постоји песак 0,3, 0,5, специјални песак који не изазива проблема глумцима и певачима када певају“ , рекла је Кнежевићева.

Било је и захтева које су морали да одбију.

„Када је требала да дође представа Марина Абрамовић коју је режирао Боб Вилсон буквално је рајдер био нешто око 200 страница од специјалног ајринг добермена до неких других услова. Онда смо схватили да би могли све то да реализујемо, али да нам треба такав буџет да како да кажем ми не добијемо такав буџет за пет година“, рекла је Јелена Кнежевић.

1967. године Мира Траиловић и Јован Ћирилов почели су да померају границе. Синоним овог фестивала је авангарда, експеримент и по Мириним речима, то је место где се ствара култура неоптерећена домининантним моделима.

„То померање граница, вероватно кад сте млађи некако остаје упечатљивије, тако да се ја сећам још неких студентских дана кад сам долазио на Битеф и када су ми неке представе заиста оставиле неки трајан утисак. Једна од првих је била представа Пет година клаустрофије. С сећам се врло добро и Бегманове представе Госпођица Јулија, 80-их година је врло важно било и оно што је радио Драган Живадиновић и театар, они су били један авангардни покрет који долази из Словеније и били су онако прилично радикални, али је визуално то било јако упечатљиво“, рекао је Никита Миливојевић.

Једна од представа о којој се прича и шест година касније, јесте Олимп. Трајала је 24 сата, па су били обезбеђени кревети, јастуци и ћебад, како би публика могла да одспава. Једно је сигурно, када помислите да нешто није могуће, тим Битефа пита - да ли сте сигурни?