У бечком Семпер депоу Макаријеве фотографије светле као лампе у мраку

Паралелно са Бург театаром, архитекта Готфрид Семпер је подигао ову зграду као складиште за позоришне кулисе. Одатле име, Семперов депо. Сад се у њему излажу радови америчког репортажног фотографа Стива Макарија.

Глобалну препознатљивост је Макарију донео портрет Шарбат Гуле, тада дванаестогодишње Паштунке, снимљен 1984. у избегличком логору Насир Баг у Пакистану.

Доста каснијих фотографија је такође достигло сличан иконички статус, као и она испред Плаве џажмије у авганистанском Мазар Шарифу, са поруком: „Птица ће одлетети, она никад“.

Да ли је фотографија техника или уметност?

„Рекао бих да је уметност. То је тако код фотографа дугих каријера. Тек кад оду у пензију, или умру, људи схвате да је то што су оставили уметност. Код Стива Макарија је јасно. Његов стил је једноставан, мотиви кадрирани директно и централно по класичним нормама, а то и јесте суштина фотографског израза. Не треба претеривати, наметати, или унапред полазити од тога да је то историјски тренутак. Добра фотографија не зависи од камере и филтера, већ од ока, главе и срца“, наглашава Кристијан Јунгвирт, куратор изложбе.

Још од спота Роби Вилијамса за Lovelight 2006, поп култура је препознала Семперов депо као аналогон за контролу и рањивост – напред четвороспратни паноптикон, позади рана индустријска хала. Тај фројдијански простор сада служи као оквир за имерзивни изложбени дизајн, у коме монументално увећане Макаријеве фотографије светле као лампе у мраку.

„Ако сам потпуно искрен, овакви формати долазе због короне. Са короном сам морао да испоштујем веће размаке, а са њима су онда порасле и слике. Тако се дошло до дизајна џиновских слика у игри перспективе, много боље него изворни план. Посетилац не иде од једног до другог експоната, већ измедју, као да клизи око света и увек види слику која вири иза слике, мами га даље и вуче у дубину“, наводи Јунгвирт.

Више је елемената који овде делују у синергији. Поред очигледних који се тичу мотива, кадрирања и момента, главна тајна лежи у употреби црвене и зелене, формално-стилски најједноставнијег, али психолошки најјачег контрасту две комплементарне боје. Скоро 40 година касније, та фотографија и даље делује као експлозија у зеници посматрача.