"Поезија која се гледа" – песме у форми слике

"Сликарство је поезија која је видљива и не да се чути, а поезија је сликарство које се слуша и невидљиво је", једноставно је објаснио још Леонардо да Винчи, подсећа Поп Душан Ђурђев који се више од три деценије игра – комбинујући слике и речи.

Још осамдесетих година прошлог века почео је да ствара поезију у форми стрипа, ребуса, користећи логотипе као посебан језик, како каже, својеврстан новоговор потрошачког друштва, есперанто потрошачког друштва, да би стигао до песме без речи – песме у форми слике.

"Оне имају само наслов, наслов који усмерава будућег читаоца у неком правцу, а онда он ту песму дограђује, дописује у себи и она може бити онолико дуга колико је он креативан. Али, пошто кажу Кинези да једна слика говори више од хиљаду речи, онда је на свакој страни практично по једна мала поема", објашњава песник.

Поезија је блиска генерацијама чије су погледе на свет обликовали дигитални медији.

Ученик другог разреда средње школе "Артимедија" Тадија Чалуковић каже да ова књига обједињује велики број уметности – филм, књижевност, позориште и музику, чак и архитектуру, али и да нам даје увид у науку и биологију.

"Она не само да даје другачији поглед на околину, на друштво, већ нам приказује једну суштину, а суштина је најважнија ствар када су уметност и живот у питању", објашњава Чалуковић.

Сам песник додаје да из слике може много тога да се извуче.

"У сваком случају, то је отворена песма која чека свог аутора", истиче Ђурђев.

Укратко – другачија форма, другачије читање, другачији читаоци.