Сећање на Данила Киша

Рођен 1935. године у Суботици, као дете оца мађарског Јеврејина и мајке Црногорке, Киш је одрастао у породици мешане вере, јудaизма и православља и мађарске и српске културе.

Као писац одбијао је сврставање у било који контекст, критиковао све врсте провинцијализама, а национализам је видео као "колективну параноју", идеологију баналности, односно тоталитаризма.

Писац огромне енергије и ерудиције, Киш је умро само годину дана након што је 1988. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, добио "Авнојеву" награду и две међународне књижевне награде - у Италији (Премио ди Тевере) и у Немачкој (Преис дес Литературмагазинс).

На Кишово књижевно стваралаштво утицала је мешовита верска средина Суботице и касније, од 1937. године и Новог Сада, где је 1939. године крштен по православном обреду у време доношења антијеврејских закона у Мађарској.

Снажан печат утиснула је и смрт оца Едуарда који је 1944. године одведен у Аушвиц из којег се није вратио.

"Прва песма коју сам написао - имао сам тада девет година - имала је као тему глад, док је друга, више или мање у истом периоду, имала као тему љубав. Ето, тај сценарио, бол, прогањање, смрт, и даље је основа мога дела", написао је Киш у "Горком талогу искуства".

По завршетку рата 1947. године, с мајком Милицом и сестром Даницом, посредством Црвеног крста, Киш је репатриран на Цетиње, где 1954. године завршава средњу школу.

На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1958. године као први студент на катедри за Историју светске књижевности са теоријом књижевности, а две године касније завршава последипломске студије.

Вратио НИН-ову награду

Прва два Кишова романа, "Мансарда" и "Псалам 44" објављена су 1962. године у издању београдског "Космоса", роман "Башта, пепео" 1965. године, збирка прича "Рани јади" (за децу и осетљиве) 1969. године.

За роман "Пешчаник" објављен 1972. године добио је НИН-ову награду, коју је неколико година касније вратио.

Збирку прича "Гробница за Бориса Давидовича" објављује 1976. године, а полемичку књигу "Час анатомије" у којој је, по оцени критичара, супериорно одбранио своје ставове и оспорио нападе на "Гробницу за Бориса Давидовича", објавио је 1978. године.

Збирку приповедака "Енциклопедија мртвих", за коју добија Андрићеву награду, објавио је 1984. године, две године касније добија награду "Скендер Куленовић" и француски орден "Витез уметности и књижевности", а 1987. године Седмојулску награду.

Те године, већ оболео од рака плућа, преводи Лотреамона, Верлена, Кенове "Стилске вежбе", редигује своје ране преводе песама Ендре Адија.

Умро је у Паризу, 15. октобра 1989. године, а желео је да буде сахрањен у Београду, уз православни обред.