Табашевић за РТС: Писци лукаво желе да запоседну будућа сећања других

Истог дана када су медији пренели вест да Беби Дол улази у „Задругу“, писац Владимир Табашевић објавио је Писмо младом писцу. Без икаквог вредносног суда и без потребе да се ови догађаји доводе у везу, довољно је што су се догодили истог дана. И већ тиме, готово случајно, откривају нешто о времену у којем живимо.

У истој секунди коегзистирају апсолутна ријалити присутност и потрага за „морем унутрашње тишине“. Та два света се не искључују. Напротив, један поред другог сведоче о ономе што Табашевић назива „трпљењем свих противречности света“.

Савремени човек тако непрестано кормилари између опште буке и потребе за тихим, чистим језиком. И зато Писмо младом писцу није покушај да се тој стварности пресуди, већ да се у њој пронађе место са којег књижевност још може да говори.

„Веруј свом језику, али не и себи!“– поручује Табашевић у есеју који је савет, полемика, обрачун и покушај да се изнова промисли сам појам ауторства. Насловом и формом призива Кишове Савете младом писцу, али свет у којем нови писци траже властити глас више није исти.

Уместо некадашњих принчева и идеолошких комесара, пред савременим писцем стоје тржиште књига, издавачи, књижевне награде, жирији, алгоритми, политичка коректност. Рекло би се, читав систем очекивања којем је тешко побећи. Табашевић зато као једини излаз нуди радикалну сумњу: не само у књижевни систем, већ, пре свега, у сопствену представу о себи као писцу.

Његов стварни противник није одређена институција. Већа опасност је могућност да туђи гласови толико настане човека да више не уме да разликује сопствену мисао од њеног одјека.

У том непрестаном судару различитих светова, овај разговор отвара питања која стоје у средишту Табашевићевог есеја: од растакања ега и дијалога са Кишовим наслеђем, преко геополитичких уцена „малих језика“, па све до оне ујевићевске нити која нас, кроз потпуну самоћу, ипак спаја са другима.

„Помност је ретка реч која тако очигледно милује дух“

Зашто сте написали „Писмо младом писцу“? 

– Писмо сам упутио и млађем себи, јер дубоко верујем да је прошлост жива и да се може изменити. Понеки идеали из младости напуштају ме па желим да ме изнова обузме снага вере у књижевност. Питао ме је друг да ли бих саветовао некоме младом овај животни пут; одговорити на позив, бити писац, када речи не значе ништа? Писмо је покушај да се нађе релевантан одговор на питање: чему још књижевност?

Као код Енрикеа Виља-Матаса, срећне сабласти на све стране, људи који су толико волели књижевност да су одустали од свега, реч нису записали нити прочитали годинама. Постоји и тај пут. Постоји и ово писмо које стиже неком млађаном Табашевићу и чујем га како гунђа, не обазире се и жели да свет „заглуши снагом свог гласа“. 

У писму младом писцу готово све почиње сумњом. Прво у сопствени глас, у слику себе као писца. Кажете: „Веруј свом језику, али не и себи!“ Где се онда налази оно „ја“ које пише? Како писац препознаје тренутак када говори својим гласом, а када је његов глас само ехо туђих очекивања, идеологија и књижевних узора?

– Ја, то је највећа тема књижевности, филозофије и психологије. Рембоово: ја је неко други или Честертоново: ја, удаљеније је од сваке звезде, указују на чињеницу да је човек себи непрестана загонетка; кроз дугу и бурну историју његовог самосазнавања ја је остало највећа радосна тајна.

Писци су најрадикалнији у том преиспитивању себе. Довести себе у питање основна је занимација сваког аутора. Одатле и популарне аутофикције; као фракталне игре самосвести. Једним унутрашњим монологом, једним: говорио је себи, тихо, писац демонстрира своју моћ да зна шта је у свести па и у срцу његовог јунака. Дрзовита је то свезналица која од читаоца ствара воајера и саучесника. Да би му срце јунака било прозирно, он најпре своје мора непрестано дуго и болно да испитује.

Деспотов кад генијално ускликне: Космос? Заштосмос?, он заједно са Његошем слави микро-космике човековог Ја: срце сплетено са далеком звездом. Бог одговара Мојсију: Ја сам Онај који јесам. Падом у ововремењени живот човек је радознало загледан у тај бездан властитог Ја које му је тим падом постало загонетка, а писац, та двоструко пала природа, обожава своју одважност док стоји и ослушкује тишину која је у њему космичког порекла.

Одатле речи. То Ја које пише, док пише, у ствари стоји понад унутрашњег пространства које не нуди никад спокој, већ нешто много интензивније. Тек кад у озбиљности која је својствена заиграној деци човек, помно, појми какву тајну у себи скрива, он проналази и оно ја које одговара на позив, ја које истински пише.

Ваше писмо очигледно призива Кишове Савете младом писцу. Киш је, између осталог, саветовао аскетизам и сумњу према идеологијама и принчевима. Ви данас имате нови списак „принчева“, а то су: издавачи, жирији, алгоритми, политичка коректност... Да ли је уопште могуће доћи до „мора унутрашње тишине“ у времену у којем писац готово непрекидно мора да буде присутан у јавности и да сам производи сопствену слику? 

– Настањени смо другима: гласовима, сликама, жељама. Мисао има структуру дијалога; непрестано се одвија некаква унутрашња полемика, а Ја бира страну. Када саопштимо своју мисао, илузија сукцесивности мисаоног живота настаје због неминовне сукцесивности у писаној или саопштеној речи. Живот мисли, оно пространство унутрашње, оно нешто највластитије, наше а настањено другима, када се оспољи постаје само слаби отисак  бурног, интимног, гласовног збивања које се зове мисао.

Августинова Distentio animi – растегнутост душе – показује да у нама заувек пребива обиље свих прошлих искустава. Хотимична и нехотична сећања створе свест о том пространству свега минулог којим је заузета наша душа. Нешто ме сећа на неког и будем као ношен тим сећањем. Писци лукаво желе да запоседну будућа сећања других и зато „производе сопствену слику“. Понекад је писац толико заокупљен том мисијом запоседања будућих туђих сећања да постане неспособан да ослушкује најважније пространство које му је дато – оно лично.

У писму наводите да се од аутора са ових простора унапред очекује да потврде слику Балкана као мрачног места вечитих кољача. Али, ако писац своју позицију гради искључиво кроз отпор према том очекивању, зарад самог сукоба, не ризикује ли да и даље остане у зависном односу према истом том центру моћи који га уцењује? Како писати, а да рад не буде само реакција на оно што други траже, већ аутономни почетак нечег новог у језику? 

– Немогуће је почети а да унапред не будеш уплетен у сијасет значења о којима ниси имао могућност да мислиш пре почетка и свог литерарног обзнањивања. Два су обиља, дакле. Обиље унутрашњег, оног личног, најинтимијег, које је и само настањено другима, и спољашње обиље, мноштво других међу којима се надаш да постоји бар један дух који свему одолева изразитом помношћу; том замишљеном духу се обраћаш.

Измислити сопствене теме тежак је и захтеван посао. Медији, институти, факултети намећу теме кривице, политике сећања, мирења. Деценије агресивног мирења након ужасних грађанских ратова од нас су створиле вечите непријатеље. Како обезбедити вечити потенцијални конфликт на овим просторима? Просто, довољно је само да непрестано мириш људе. Како човек да освести сопствено унутрашње, дивно море тишине, када на сваком кораку око себе слуша агресивне помиритеље којима је неопходан некакав примитивни кољач, фашиста, да би они своју илузију посебности хранили спрам њега?

Оштро се обрачунавате са институцијама, политички коректним колегама, па и са сопственом ранијом фасцинацијом ауторима (Лакан, Дерида, Алтисер). Чини се да је заједнички именитељ свих тих сукоба отпор према потреби човека да буде „Неко“, односно да се препозна у некој готовој слици. Да ли је Ваш стварни противник заправо људска лакомост за идентитетом?

– Знаменита је она Хегелова сентенца да је реч убица ствари. Препродавац дезодоранса воли о себи да размишља као да је дилер некаквих добара, махер сиве економије. Није проблем то да човек хоће да је Неко, проблем је што је тај Неко, данас, претежно препредењак, лукави који се снашао.

Једини културни код који нам је преостао у функцији јесте тај да се међусобно препознајемо као Неко, односно као они који су спремни да учествују у малверзацијама. Такав идентитет јесте убица обиља једне личности а он је наметнут, направљен, конструисан и промовисан.

Идентитет је, дакле, та лична прича, себи о себи, према којој човек саображава сваки свој стварни аспект живота. Коме данас поштен радник може бити идеал којем се стреми, узор за личну причу према којој ћемо подесити своју судбину? Мислим и да лакомост има ново име: сналажљивост. 

Дефинишете два доживљаја света: интроспективни и ратоборни. Да ли је могуће бити ратоборан, а не изгубити нежност? Да ли нежност ризикује да постане само облик повлачења и капитулације пред светом? 

– Најнежнији људи света јесу понеки ратници. Борци који су сигурни и верују у своју решеност имају најтоплије загрљаје.

Признајете да сте у овим теоријским просторима некада искрено лутали и да сте морали да будете „хотимично глупи против властите прошлости“. Шта данас у том младом Табашевићу препознајете као продуктивну заблуду коју не бисте волели да сте изгубили?

– То место у тексту када постајем хотимично глуп, има фунцкију перформативне гесте: показујем, у начину писања, оно што бих да кажем. Хоћу да демонстрирам и покажем шта значи кад човек буде под налетом посебне емоције: једи због година које је „изгубио“ на разне наметнуте му теоретичаре. Лакомост младалачког духа који наивно верује да му ништа не може наштетити. Ипак, најпродуктивнија заблуда које се никада не бих одрекао јесте она о прозирности сопственог срца.

Ваша утеха младом писцу када остане сам: „Ако нико неће туда – сам себи буди та дружина. Ту смо већ – сви“, звучи као директан ехо Ујевићевог „Побратимства лица у свемиру“. Ипак, код њега је то космичко заједништво, а код Вас исход борбе. Да ли је Ваша „ратоборна“ одбрана тишине заправо покушај да се у алгоритмаском добу спаси та ујевићевска нит која нас, кроз самоћу, повезује са другима? Да ли је побратимство данас могуће само као радикално прочишћење од савремене буке? 

– Побратими, сабраћа, Ненад Обрадовић, на пример, писац тишине, један од најлепше тихих људи које знам, има своје обиље у којем је дивно сам, никад изгубљен у тој самоћи, увек присутан, сабрат дрвећу и водама, чудесан тип. Па мој Захарије, монах манастира Височка Ржана, редак ревносник, човек који у сваком кораку тишини одаје почаст. А тишина на Старој Планини говори хиљаду српских језика. Помност је ретка реч која тако очигледно милује дух. Мни, човек, над свим што га изнутра надилази.

Тин никада није престао да буде наш брат, сабрат свих микро-космичара језика. Амин.