Аустријски филмски фестивал у Београду, Нишу и Новом Саду – седам остварења, пет премијера у Србији

Олга Косановић је рођена у Бечу, где је одрасла, школовала се и где и данас живи и ради. Ипак, још увек није добила аустријско држављанство.

Инспирисан личним искуством ауторке и кроз сведочења бројних других људи, филм отвара шира питања идентитета и припадности, покушавајући да одговори на универзално питање – ко смо заправо. Сам назив филма је коментар који је поводом држављанства Олга Косановић добила на интернету.

„Када мачка добије мачиће у школи за јахање, то их не чини липицанерима. И то је он заправо рекао на питање да ли ја треба да добијем аустријско држављанство тиме што сам рођена у Аустрији или не. Тај коментар ме је дуго пратио и хтела сам да сазнам шта уопште то значи. И питала сам се, ако нисам Аустријанка, а кад дођем у Србију, овде сам исто странац, јер никад нисам овде живела. Онда, чија сам? И тим питањем сам се бавила, и заправо немам прави одговор. Али мислим да је моја бака рекла праву ствар, а то је да припадамо само тамо где желимо да припадамо. А то су људи, породица, места, а можда не нека национална идеја“, објашњава Олга Косановић, ауторка филма Далеко од липицанера.

Гошћа овогодишњег Аустријског филмског фестивала је и редитељка Татија Шкиртладзе чији ће филм У славу краљици такође први пут бити приказан у Србији.

Филмска прича дешава се у време Хладног рата, када су четири изузетне грузијске шахисткиње промениле ток женског шаха на глобалном нивоу. Филм открива њихове испреплетене биографије и представља редак увид у садашње животе совјетских шаховских звезда.

„Инспирација за мој документарни филм У славу краљици има корене у мом детињству. Ја сам из Грузије, бивше совјетске републике, где су ове четири шахисткиње у то време биле изузетно славне. На неки начин ја сам се тада идентификовала са грузијским женама, шахисткињама и потом сам почела да истражујем за филм. Оне су Дружина жена и не идентификујем се ни са једном посебно. Филм је добио овај назив јер су људи носили транспарент на коме је писало Краљица кад су дочекали Нону Гаприндашвили после једног успешног такмичења. У ствари, највећа краљица, дива шаха у овом филму је Милунка Лазаревић, која је и наратор“, каже редитељка Татија Шкиртладзе.

Уз филмове гостујућих редитељки, на репертоару су и остварења различитих жанрова, које одликује квалитет и емотивност.

„Мислим да ће овај фестивал, односно његови филмови, добро комуницирати са нашом публиком, зато што чак и један најметафизичкији, један најаритстичкији филм, за главног глумца има Вилема Дефоа, кога публика веома воли и добро познаје. Остали филмови, чини ми се да имају добар ритам. Публика воли добар ритам причања приче, воли понешто изненађења, али мислим да су ово све филмови, чак и они који су више у области арт-хауса, да су сви ти филмови врло комуникативни и да нема нечега што би могло да буде досадно или замарајуће“, наглашава селекторка филмског програма, Ана Вучковић Денчић.

У пратећем програму фестивала, у Филмској галерији Дворане културног центра Београда постављена је уметничка инсталација Татије Шкиртладзе „Дружина", која посвећена легендарним шахисткињама из њеног филма.

Овгодишњим фестивалом Аустријски културни форум обележава и 25 година рада у Србији.