Читај ми!

Трубач Дејан Петровић отворено о превазилажењу анксиозности после саобраћајне несреће

Стресови могу бити свакодневни, на послу, око кућних обавеза, гужве у саобраћају, они који се брзо заборављају, а постоје и они који су толико велики, да се памте целога живота, они који могу да промене човека. Како је доживео и преживео један од својих највећих стресова у РТС Ординацији открио је трубач Дејан Петровић.

Трубач Дејан Петровић отворено о превазилажењу анксиозности после саобраћајне несреће Трубач Дејан Петровић отворено о превазилажењу анксиозности после саобраћајне несреће

Гост РТС Ординације, трубач Дејан Петровић говорио је о саобраћајној незгоди коју је доживео 2. августа 2017. године.

„Увек волим да назначим да је био Свети Илија, јер негде сматрам да су ми он и Господ Бог сачували главу на раменима и оставили ме међу живима“, каже Петровић.

Како се све догодило

„Увек уздахнем када се сетим тога. Догодило се тако што је лето, сезона, свирало се нон-стоп, пун гас, сваки дан су малтене биле неке свирке. То је било негде три сата поподне. Тунел, када изађете, са десне стране вам је манастир Никоље, значи буквално тај мали тунел, ја како сам ушао, ја сам заспао. Кроз цели тунел сам возио спавајући, срећом у мојој траци. Како је ауто полако почео да силази са пута, ја сам имао те сензоре да он пишти, да ме упозорава да кочи сам, међутим проблем је био како сам ја узјахао на тај бетонски стуб, мене је мотор, да је било проширење, ја бих стао јер сам се пробудио у секунди и почео да кочим, међутим мене је мотор превагнуо због тежине“, наводи Дејан детаље несреће и додаје да се више пута преврнуо тако да су сва стакла на колима попуцала и ауто је био толико уништен, да је могао само да га прода на отпад.

Детаљно је описао да се сећа сваког ударца и да је то трајало можда између десет и двадесет секунди и да није могао да верује да је остао жив, када је видео где је слетео. Прошао је без озбиљнијих повреда, једино што је имао је огреботина на нози јер је носио шорц и модрицу на руци.

Највећи шок је доживео када је изашао из аутомобила на асфалт, није могао да пије воду, није могао да запали цигарету и није имао никакав осећај. Само се смејао, као да се ништа није догодило. Желео је да одмах оде у болницу, пошто му је било чудно да се ништа озбиљније није десило од толиког превртања.

На путу ка болници, почео је да му отиче стомак, па је помислио да има унутрашње крварење, али је то заправо била последица страха и стреса. Када је ушао у болницу, почео је да пева, ни сам не зна због чега. Имао је проблем и са спавањем, сањао је стално то што му се догодило и временом је уз помоћ стручњака све то превазишао.

„То је јако један велики шок за мене. Доста онако стресних ситуација у животу је било, тај удес, касније корона и негде у корони због свега тога да ли ће бити посла, шта ће бити са људима из оркестра, онда сам добио анксиозност. Ово први пут у јавности причам, причам маси људи. Из ког разлога? Из разлога што маса људи има анксиозност, а не може да је препозна и не зна шта је. Међутим, ја касније када сам кренуо да пијем терапију и ко је измислио терапију за анксиозност, ја бих му споменик дигао, највећи који постоји.”, искрен је био Дејан Петровић.

Присетио се да је дуго имао проблема да дође у телевизијску емисију, имао је страх да изађе на бину, да се обрати публици, док не прође неколико песама, да ступи у комуникацију са непознатим људима. Временом, уз помоћ терапије, ти проблеми су нестали и сада потпуно нормално функционише. Проблеме са анксиозношћу је имао и пре несреће, али није био свестан тога.

Како су изгледали месеци после несреће

„Мени је тек после десетог дана, петнаестог сам ја у ствари схватио шта сам заправо доживео. Прву ноћ је био пакао. На сваки, буквално сваки секунд заспим, одмах чујем то пуцање у ауту. Тако да, негде мало, помало сам се ослободио тога, али ми је дуго требало да се вратим да спавам у ауту.“

Да ли ли је потражио помоћ стручњака после несреће?

„Јесам. Највише ми је помогао разговор са супругом, јер ме она најбоље познаје и молитва у цркви, вера. Пошто ја кад сам искочио из аута сам видео зид од дворишта манастира Никоље и монахиње и ми смо већ после једно пет, шест дана отишли у манастир и однели прилог и доста ми је молитва помогла. Црква, манастир, ишао сам и то ми је баш помогло“, наглашава Дејан.

Први напад панике

„Био сам са мојим другом са којим пијем, малтене цео живот кафу. Седели смо у кафићу у којем седимо малтене свако јутро када сам ја у Ужицу. Било је прелепо, сунчано, седимо у башти, причамо, смејемо се. Само сам у једном моменту осетио неки набој страха и само су ми се одсекле ноге. Први пут се сусрећем са тим и не могу да опишем, остао сам без гласа, нисам могао да причам, била је пуна тераса, само сам желео да се негде склоним сам, улетео сам у тоалет, почео да се умивам и у моменту ми је прорадио мозак да имам панични напад“, објаснио је Дејан.

Када је стигао кући супруга је схватила да је доживео напад панике и ускоро се обратио психијатру који је породични пријатељ. Било му је много лакше после разговора и он му је одмах дао дијагнозу, а брзо је осетио бољитак. Прошло је непуна два месеца од почетка узимања терапија до тренутка када се осетио боље.

Шта је траума, а шта стрес

Психолошкиња Снежана Мрвић, са Института за ментално здравље, објашњава да оно што се догодило Дејану Петровићу је траума и такво стање треба разликовати од онога што се зове стрес.

„Стрес је нешто што ми свакодневно имамо и свакодневно проживљавамо. Траума је нешто много јачег интезитета, значи нешто као што је саобраћајна несрећа, нешто што се некоме лично догоди, пандемија короне је била једна траума, ратне ситуације су траума. Значи, све оно што смо и ми преживљавали свих ових година, то су нека трауматска искуства која када особа доживи и ако крене реакција на стрес, ако крене одмах, то је нешто што се зове акутни стрес“, напомиње психолошкиња.

Међутим, ако то потраје месец дана са свим флешбековима, сновима и са страхом да се можда прође поред места где се траума догодила, то све личи на нешто што се зове посттрауматски стресни поремећај. Како напомиње Мрвићева, породица игра битну улогу у превазилажењу тог поремећаја, као и неко од стручњака, ако породица не може да помогне.

Шта човек да уради да се што пре опорави од те трауме

„Када се деси траума оваквих размера, наравно, следи стање шока. Ви сте рекли да сте се смејали, то је оно што се каже код нас у струци, смех под вешалима‘, значи, у ситуацији која је озбиљна, која је врло трауматична, иде нешто што је афекат који није у складу са оним што се догађа. Када прође пар дана, ако то и даље не јењава, опет се прво окренете породици, али ја сам увек некако за то да се треба јавити стручњацима у области менталног здравља, било психологу или психијатру“, каже Снежана Мрвић.

Како да препознамо аларм и да се јавимо стручњаку

„Многи људи ће некако под тепих да стављају и колико год да им је непријатно, јер анксиозност је сама по себи врло непријатна и сама по себи то јесте једна трпња. Ви трпите, просто, ваш један цео психички унутрашњи апарат трпи једно непријатно осећање, стално је неки страх, стално је нека стрепња и стално ишчекивање да ће се нешто лоше догодити”, наводи психолошкиња и додаје да се може појавити и убрзан рад срца, па људи помисле да имају инфаркт или да имају проблеме са желуцем и да прође доста времена док се не јаве стручњаку.

„Из анксиозности се често јављају и фобије. Па, не знам, имате страх, на пример да летите авионом, имате страх од људи, не можете да се возите градским превозом, а морате да идете на посао. То су ситуације где се јављате за помоћ, где је поред фармакотерапије, психотерапија врло важна.“

За лечење анксиозности, стреса, препоручују се когнитивне и бихејвиоралне терапије, терапије излагањем – поновним суочавањем са ситуацијом. То може да буде непријатно, али ту је терапеут, неко поред кога је пацијент сигуран и ко га заједно води да некако поново успоставите контролу над том ситуацијом.

„Ја увек кажем на крају, оно што је Фројд рекао, једну здраву особу чини наш капацитет да радимо и да волимо“, каже на крају гостовања у РТС Ординацији психолошкиња Снежана Мрвић са Института за ментално здравље.

недеља, 28. април 2024.
26° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво