Храна будућности: нове научно-кулинарске посластице?

Економски моменат ће нас можда натерати на то да се одрекнемо своје традиције када је реч о храни и испробамо исплативије намирнице које се конзумирају у другим крајевима света. Управо зато поједини научници тврде да ћемо до 2035. године црвено месо заменити инсектима. Могу ли заиста скакавци и гусенице, које су права посластица у Африци, или рецимо осе, које се једу у Јапану, да по нутритивним вредностима замене месо?

„Нова истраживања показала су да гусенице које служе као храна појединим становницима Африке у свом саставу, између осталог, садрже 60 одсто протеина, 16 одсто масти и 10 одсто минерала, што је сасвим добар нутритивни садржај. Тако посматрано, инсекти могу бити веома важни у исхрани. Видећемо да ли ће они у будућности заиста заменити црвено месо, јер треба имати у виду и значај економске компоненте. Показало се да један килограм лишћа које ове гусенице поједу омогућује да се одгаји килограм гусеница, за разлику од говедне, где је за један килограм говедине потребно да се потроши десет килограма хране коју ове животиње користе у исхрани“, каже професор доктор Пеђа Јанаћковић са Биолошког факултета у Београду.

Уколико инсекти представљају исувише радикалну промену када је реч о храни на коју смо навикли, научници из Велике Британије и Холандије предлажу другу замену за све скупље месо, које постаје луксуз. У питању је говедина узгајана у лабораторијским условима. Како настаје говедина из епрувете и због чега је овај начин добијања меса исплатив?

„Реч је о култури ткива, где се матичне ћелије које су узете од ових животиња гаје на медијуму и ви добијете буквално један одрезак меса, односно хамбургер. Интересантно је да је за 175 милиона хамбургера, колико сам успео да нађем у литератури, потребно узети матичне ћелије из само једне животиње. Дакле, не убијамо животињу, већ само узимамо матичне ћелије. Док је са класичним начином производње хамбургера потребно жртвовати око 440.000 животиња“, објаснио је Јанаћковић.

Тема која привлачи све више пажњу јесте и три-де штампана храна. Ентузијасти опчињени чарима три-де кухиње, тврде да ћемо у будућности празничне оброке добијати са загрејане плоче штампача. За сада углавном штампају слаткише и многе друге посластице користећи шећерни прах, различите ароме и воду као основне сировине, чак и желе разноврсних укуса. Свака намирница коју модерни кувари ваде са плоче штампача изгледа као право уметничко дело.

„Дизајнерка хране Клое Рутзелвелд отишла је корак даље. Она прави жива предјела штампајући компјутерски три-де модел у облику прошупљених сфера које садрже квасац, споре и семена. За три до пет дана, у њеној кухињи ове креације се развијају у веома укусне живе залогаје биљака и гљива. Оно што је позитивно код три-де штампања хране јесте то што у нутритивном погледу можете да радите на комбиновању састојака - да одштампате храну која ће свакако садржати већу количину витамина Ц или ће имати већу количину неког другог елемента, више протеина или минерала, а понекад је могуће одштампати храну која ће у потпуности изгледати као природна, али неће садржати одређене алергене попут глутена. То је данас веома важно“, тврди професор Јанаћковић.

Према појединим футуристичким предвиђањима, постоји могућност да ћемо једног дана храну заменити таблетама које су богате корисним протеинима, витаминима и минералима. Тада не би било потребе за кувањем и сервирањем оброка, али ни за ресторанима или кухињским апаратима. Колика је шанса да тако нешто постане наша реалност и да ли то значи да ћемо се практично хранити у апотекама?

„Храну у таблетама можете узети кад су у питању неки екстремни случајеви, као рецимо ако се нађете у свемиру, на Међународној истраживачкој станици, где сте одређено време приморани да користите храну у таблетама или нешто што је течно. Међутим, с обзиром на то да људски организам и механички обрађује ту храну, а не само хемијски, то би онда значило да бисмо хранећи се на такав начин изгубили неке функције у нашем организму, односно у дигестивном тракту, што никако није добро. Коначно, не верујем да би тако нешто могло имати масовну примену“, закључио је професор доктор Пеђа Јанаћковић.