Трамп и пингвин ходају у беспуће – „Али зашто?"

Кабинет председника најмоћније државе света објавио је на друштвеној мрежи Икс вештачки генерисану слику са пингвином.

Корак по корак носећи америчку заставу заједно су се упутили ка застави Гренланда која се види у даљини.

Јасна порука која кроз популарни феномен указује да је ова велика санта леда циљ од којег Сједињене Државе неће лако одустати.

Неки су погрешно протумачили да се ради о пингвину на Северном полу, где их нема, те нису схватили да иза свега стоји симболика.

Недуго потом, појавио се и снимак на којем државни секретар Роберт Кенеди у сличном тону нацији „показује смер потребног кретања“.

„Мејнстрим нас је учинио болеснима, изаберите здравији пут“, порука је Роберта Ф. Кенедија.

Није први пут да Бела кућа за своју промоцију користи популарне културолошке референце, али зашто?

Вероватно вам је у последњих неколико дана на друштвеним мрежама искочио снимак пингвина који се издваја из колоније и иде сам ка планинама а завршава се питањем – али зашто?

Сигурно знате неког ко је лајковао, коментарисао или поделио кратак исечак документарца снимљеног пре скоро две деценије – али зашто?

Видео је постао метафора за животне изборе, индивидуализам, депресију и бунт против система и друштва – али зашто?

Право према планинама

Снимак који је постао глобални феномен потиче из документарног филма Вернера Херцога Encounters at the End of the World (2007), у којем је забележен пингвин који се, из непознатог разлога, одваја од своје колоније и креће ка планинском беспућу Антарктика – далеко од својих, од мора, хране и шансе за опстанак.

„Један од њих (пингвина) нам је запао за око – овај у средини. Он не жели да иде ка месту храњења на ивици леда, али не жели ни да се врати у колонију. Недуго касније видели смо га како креће према планинама, од којих су неке удаљене и 70 километара. Доктор Ејнли објашњава да, чак и када бисмо га вратили у колонију, он би одмах поново кренуо ка планинама… Али зашто???“, гласи нарација.

Снимак се завршава тим питањем и оставља публику без одговора.

Орнитолог Дејвид Ејнли кратко је у документарцу објаснио да узрок оваквог понашања може бити дезоријентација и да ове птице тако могу да заврше на местима далеко од океана или колоније.

Све већа потреба за изолацијом услед губитка друштвене повезаности

Психолошки, у колективној свести, овај пингвин више није животиња – већ метафора. Он постаје фигура усамљеника, онога ко напушта заједницу и сигурност. За неке је симбол хероја који „бира свој пут“, за друге трагичан лик који иде ка сигурној пропасти. У оба случаја, пингвин постаје огледало човека.

Психолог Стефан Марковић сматра да је појединац све чешће подстакнут да буде самосталан.

„У осцилацији од колективизма ка претераној индивидуалности, човек је у оквиру нарцистичке културе изложен губитку друштвене повезаности. Подстакнут је да буде самосталан, али и осетљивији, рањивији у свом идентитету. Ово делује као одговор појединца на трауме из прошлости или окружења, нудећи му илузију да је довољан самом себи“, наглашава Марковић.

Исечак активира један од најдубљих људских страхова – страх од изолације. Али истовремено буди и супротну тежњу: жељу за аутентичношћу, за бекством из шаблона, за животом који није диктиран масом

У овом ходу преко леда људи препознају сопствене кризе – напуштање посла, прекид односа, губитак смисла, али и храброст да се крене непознатим путем.

„У снимку који је постао виралан поставља се неколико питања. Шта смо заправо видели? Шта је овакав садржај пробудио у свакоме од нас? Које делове себе смо препознали? Да ли смо видели илузију самодовољности – уверење да нам други нису потребни и да можемо сами? Да ли је овај снимак наше огледало? На то треба обратити пажњу“, додаје он.

Често се, готово несвесно, јавља и потреба да се туђа бол објасни, оправда или осети. Ту почиње феномен жртвеног јарца.

„Можда смо препознали феномен ‘жртвеног јарца’ – појаву стару колико и само човечанство. Група, да би се ослободила бола, кривице или зла, често директно или индиректно пребацује тешка осећања на једног невиног појединца, који је довољно различит, маргинализован или слаб“, закључује Марковић.

Са таквом спознајом, не преостаје му ништа друго до изолација из друштва, осећај нелагоде из које управо може и да се роди жеља за бунтом.

Мала доза допамина и симбол отпора

Ни културолошки, популаризација снимка у овом тренутку није случајна.

Он се појављује у тренутку глобалне исцрпљености – после пандемије, економских криза, појаве нових ратова, климатске неизвесности и све веће социјалне отуђености.

Савремени човек све чешће осећа да не припада систему који га окружује и има потребу да промени средину. Пингвин који иде ка планинама постаје савршен симбол тог стања.

„Не познајем бољу животну сврху од ишчезавања у покушају да се направи нешто велико или немогуће“, речи су Фридриха Ничеа.

Некако очекивано снимак највише деле мушкарци. Од њих се традиционално очекује да буду иду напред без жалбе, без подршке и без признања, чак и када је будућност неизвесна.

У безнадежном походу пингвина многи препознају: сопствени положај у савременом свету, одговорност за речи и дела, борбу са депресијом, породичне проблеме и усамљеност која се носи без речи.

Разлог успеха 

Сам по себи снимак није никакво откровење, ради се ипак о обичној птици која одлази од свог јата.

Уз пажљиво биране речи наратора, јавља се одређени вид емпатије према бићу које у очима гледаоца тада већ постаје јунак.

Када се садржај заврши питањем, мозак аутоматски почиње да трага за одговорима и сам креира сценарије.

Додатак оргуља у позадини уноси у исто време литургијски и трагични елемент који употпуњује свеобухватни доживљај.

„Али зашто?“

Зато што је друштву увек потребно нешто у чему ће пронаћи разоноду и скренути поглед са проблема.

Зато што пингвин нема боју коже, националну припадност, политича и верска уверења.

Зато што у себи носи: мало депресије, мало изолације, мало бунта и мало потребе за великим или немогућим.

Зато што чак и пингвин на Антарктику „зна“ да је на супротном полу Америци потребан Гренланд за безбедност.

Зато што је то обична птица која је угинула неколико десетина километара ван свог јата – јер је изгубила осећај за оријентацију.