Живи експонат у Музеју мамурлука

По врућини сам се упутио у Влашку улицу. Влахи – тако су домаћи штокавци називали италијанске трговце који су се још од средњег века насељавали надомак катедрале. Загорци су је звали Лашка Вес. Пошто су део моје загребачке породице с мајчине стране сачињавали управо Влахи, та ми је прича заголицала радозналост.

Али нисам дошао овамо да проучавам историју сународника моје баке. Лепа улица у центру Загреба привукла је наше интересовање нечим потпуно другачијим.

Мамурлук који инспирише

Прочитао сам на некој платформи на интернету да је млади Загребчанин Рино у јутро после једног лудог изласка и лумповања схватио да је у џепу његовог пријатеља – педала бицикла. Та педала је одиграла улогу сличну оној коју је имала јабука која је својим падом наводно инспирисала Њутна да дође до закона гравитације. Била је окидач за идеју која се тог јутра угнездила у глави младог човека из Загреба: Како би било да се направи музеј у којем би биле сачуване све бизарне, луде и ишчашене приче о пијанкама и њиховим нежељеним последицама. Од идеје до настанка Музеја мамурлука био је само један корак. Кад сам већ у главном граду Хрватске, мораћу поред уобичајених дестинација да одвојим време и за овај јединствени музеј.

Оно што је почело као мамурна досетка материјализовало се 2019. у Прерадовићевој. Претходно је Рино са екипом на све могуће начине долазио до прича о пакленим мукама мамурних људи као и до „сувенира“ из пијаних ноћи. Требало је видети како би реаговало тржиште, какав би дизајн био најуспешнији, како обезбедити почетно финансирање. Пандемијске године су донекле омеле развој, али се Музеј 2023. преселио на нову локацију. Влашка 55. Стара, помало оронула кућа са уочљивим натписом који ми говори да сам на циљу.

Сумрачним степеништем пењем се на спрат. Идем према пулту – умало нисам рекао према шанку, јер се ту може узети алкохолни напитак и пијуцкати док се обилази Музеј. Улазница је десет евра. А за самим шанком је и Рино Дубоковић, идејни творац и власник Музеја, иначе рођен на Хвару. Тај човек је, за разлику од многих вршњака који после пијанке пате и чекају да прође, од свог мамурлука направио себи радно место и очито – успешан бизнис.

Накратко ћаскам са њим, указује ми на то, да ће приче које стоје иза изложених предмета говорити о његовом Музеју више него што би он могао. Музеј су, како се каже на његовом сајту, створили млади људи, студенти. И у складу са временом има изразито интерактивне елементе.

Потом крећем у авантуру обиласка. Ход Музејом опонаша пијани повратак кући од клуба до собе. До места где се човек буди мамуран.

Напиле се улице

Највеће благо Музеја су аутентичне приче људи које су несебично уступили. У једној од њих девојка приповеда како је после ноћног провода устала да обедује са породицом. Била је толико омамљена да је почела да виљушком и ножем сече папирни убрус у тањиру. А потом је, тражећи воду у фрижидеру случајно нагнула ракију. Па је опет отишла у кревет. А млади туриста се са пијанке у Далмацији коју је пратио прекид филма вратио са тетоважом на бутини. Нема појма како је ту доспела. Младе мајке које имају ситну децу код куће окупе се у пабу и толико се унереде од пића да лепињама гађају цуру која слави девојачко вече. У Музеју је изложен кристал из лустера изнад стола на којем су играле разуларене младе жене. Или момак који је био позван на журку, али је пијан и напушен десетак минута лупао на погрешна врата. Онда га је одвела полиција. Када су га пустили ипак је пронашао тачну адресу. Журка је још трајала. Али њему је било мука. Повратио је у своје ципеле. Отишао је бос кући. Тројица пријатеља су пронашла луткину ногу на улици и понели је у луд провод. У неком клубу су се попели са ногом на бину и певали са бендом.

Будили су се људи у свом кревету са сломљеном ногом и чинелом. Постоје и они који су у свој омиљени бар када је била гужва носили даску за пеглање да им служи као шанк. И чинела и даска су у Музеју.

Ту је и сведочење једног Данца да је прихватио изазов неких Руса да се такмичи у испијању вотке. То се завршило гадно – уместо у тоалету мокрио је по свом цимеру. Записао је, а Музеј цитира: „Никада не пристајте на изазове с Русима, јер ћете сигурно изгубити!“

Девојке из Вараждина пошле у провод у Словенију. Тамо су са домаћом екипом усред ноћи мазнуле саобраћајни знак. Пренели су га у пртљажнику преко границе. Код једне од њих је био 15 година пре него што је завршио у Музеју.

А један Мађар је Музеју поклонио причу да је на божићној забави на факултету попио толико јегермајстера да је усред ноћи скакао по аутомобилима. Када је пао са крова једног од њих, у бесу му је одвалио браник. Пробудио се са браником у кревету и сломљеним стопалом.

Пада ми на памет да се једна врста чешког пива зове – браник.

Једна екипа несташних, пијаних момака се с муком присећала да су пријатељу који није имао пролаз код своје симпатије одлучили да поклоне семафор. Па да га он поклони девојци и научи је где је зелено светло. Семафор је у Музеју, али оно љубавно зелено светло није се никада упалило.

Ту је још низ артефаката које су у заносу покупили ноћни колекционари. Шлем са градилишта, душек са терасе старачког дома, дечја играчка из вртића. Таблице са возила ЈНА. Волан. Брисачи. Канта за смеће коју су девојке, у чијем се стану обрела, прозвали Ђуро.

Едукативна страна мамурлука

Ове приче о алкохолном лудилу имају једну заједничку црту. Јутро после провода је страшно. Музејске одаје су заправо просторије великог стана. Ту је једна када у којој су се пијанице будиле, клозетска шкољка коју су грлили.

Али овде се може штошта сазнати и о историји алкохолних напитака. На једној табли се указује на чињеницу да су на југу Кине пронађени предмети на основу којих знамо да су људи користили алкохол у седмом миленијуму пре нове ере. Уз то иде и духовита опаска да тада људи нису могли да буду кажњавани због вожње у пијаном стању јер је точак човечанство измислило три миленијума касније.

Следе подаци о сумерској производњи пива, мутног напитка без горке ноте, јер хмељ није био познат. Прве винарије у Јерменији пре 6.100 година. И тако све до данас.

Потпуно ме је фасцинирао низ слика са богатом палетом боја које се не би постидео ни Миро. Није се радило о апстрактној уметности већ о микроскопским снимцима неколико врста алкохола. Мени се највише допао розе.

Занимљив ми је био и преглед богова који су у различитим народима били врховни покровитељи алкохолних пића. Зулу богиња Мбаба Мвана Вареса којој су на југу Африке одавали признање за проналазак пива. Сумерска богиња Нинкаси је била точионичарка пива свим боговима. Наравно, ту су приче и о грчком Дионису или његовом римском пандану Баху.

Застајем дуже и пред приказом националних пића разних народа. Набрајам само пића која нисам пробао: кинеска ракија маотај од 50 степени, монголски кумис од ферментираног кобиљег млека, филипински ламбаног, ликер од сока кокосовог цвета. Урвага је кенијско пиво од банане. Огогоро јако палмино вино из Нигерије. Помислим да има још доста тога што ваља привести непцу.

Исто тако су импресивне методе сузбијања мамурлука из разних крајева света.

Једна урнебесна фотографија привукла је моју пажњу. У Истанбулу је године 1960. фотографски апарат шкљоцнуо у тренутку када је хамал – улични носач – у свом сепету носио кући пијаног господина.

Наишао сам и на објашњење светски познате енглеске речи hangover. У викторијанској Енглеској нису сви могли да плате преноћиште са креветом. Па су настала преноћишта у којима би се гости пресавили преко разапетог конопца – висити преко њега је – hang over.

И у Музеју су разапели прави конопац. Меркао сам га, питајући се да ли бих могао да спавам на ногама док ми горњи део тела виси преко њега. Суштина капитализма је да покуша да одговори понудом и на потребе оних који имају само још два пенија у џепу.

Живи експонати шетају кроз Музеј

У неким одајама влада полумрак. То на унутрашњем биоскопском платну подстиче искрсавање давно угашених слика. Кроз главу ми крене филм. И звук. Пијем јер не знам чему све то, тврдио је Мики Јевремовић уз грчку мелодију, помаљајући се често из велике кутије радио-пријемника у детињству. Њему као да држи терцу мујезин из Фојнице и каснији плејбој Хашим Кучук Хоки: Пијем да је заборавим…

Дадо Топић 1972. пева: „И све до зоре пјевамо – Алкохол је краљ“. Додуше, ствар се звала као и један роман Џека Лондона – Краљ Алкохол. Али то је било давно пре групе "Time". Дадо је први показао да алкохолна испарења у социјализму не иду само уз народњачке кафанске химне попут оне Чаше ломим, руке ми крваве Незира Еминовског већ и уз џезирани рок. У следећој деценији дошло је до синтезе народњачког и рокерског. На памет ми пада Ђино Банана: „Дај да попијем, дај да разбијем, дај не питај, душу ћу да пролијем“.

За мене је кључна симбиоза музике и алкохола дошла другачије. Омот „Чорбине“ плоче Кост у грлу. Жена која бесни пушећи цигарету и рашчупани, изнервирани, мамурни мушкарац. Генијални дизајнер Југослав Влаховић. И Борин стих са задње ствари на том албуму – Док стојим за шанком, делимично пијан… Година је 1979. Година мојих првих пубертетских мамурлука. Или друга ствар са другог албума Дан је тмуран, ја мамуран, немој срећо, немој данас… Па последња ствар са трећег албума у којој песник Бора каже: Ја сам солунац вагон-ресторана. Наравно, за генерацију клинаца који су утемељили музеј, вагон-ресторан није појам који спада овамо. А морао би. Јер се у југословенским возовима опако цугало. То су биле душегупке од крчми на точковима. Са најразличитијим људима које први и последњи пут видите кроз густи цигаретни дим, преко гомиле пивских флаша, разговарате сатима као да сте стари другари.

Није чудно што ми је у загребачкој Влашкој 55 у Музеју мамурлука највише фалила „Рибља чорба“. То је био звук алкохолне социјализације моје и још неколико генерација. Целе ноћи ти си форсирала коњак. Додам ли томе Џонијеве шљакере што лочу ко песи скоро да се зачује јефтина мјуза, тешка цуга.

Многи од нас који су своју људску и уметничку иницијацију доживљавали осамдесетих, могли би и сами послужити као живи експонат у овом музеју.

Заокупљен овим мислима набасам на собу у којој је симболично приказана сатераност у ћошак људског бића које се одало „Краљу алкохолу“. Наспрам ње је нека врста алкохолне Мадоне, крешендо у обиласку поставке.

„Ова статуа је пронађена у дубинама чаша људског опијања, тренутно у просторији, заштићена с пуно алкохола да случајно не пређе у тријезну фазу. Ово је централна и главна точка музеја. 9/10 људи доживи катарзу када види овај прекрасан споменик људске повијесне повезаности с алкохолом, од првог ферментираног воћа које су јели наши преци мајмуни до данас“.

Додуше, овај текст се односи на статуу која је налик на Богородицу, али би много боље одговарао мамурној лутки.

Било је још много тога што доказује смисао за хумор људи који су разрадили концепт. Приказани су маштовити начини кријумчарења алкохола у накиту, обући, одећи. Новински наслови из доба прохибиције. Фотографије лица чије је црте унаказио тешки мамурлук. Ту је симулатор „пијане вожње“. Права линија на тлу да ходом по њој проверите да можда нисте пијани ушли у Музеј. Ту су и плакати са познатим досеткама.

Ова која каже да човек понекад мисли да је пијанчење лоше по њега, па се одрекне мишљења заправо је тачна. Само што то не знаш кад си млад. Проведеш у задимљеном бистроу цели дан, па у подрумском клубу целу ноћ. У подне се пробудиш и зажалиш да си икада окусио било шта јаче од воде.

Човечанство зна шта је мамурлук, па не треба да чуди да је овај Музеј већ послужио као модел за сличну институцију у Шангају. Пошто мамурлук има глобалну будућност, има је свакако и овај Музеј.

Док излазим из сеновитог хаустора на врелу Влашку сећам се свих оних боема са којима сам проводио време за столовима овог света, а више их нема. Иза њих су остале празне столице. Они већ знају оно што ми не знамо – надам се да је рај налик на бесконачни шанк са анђелом који точи и не пита.

Заправо је за једне алкохол као и сваки опијат изузетно опасан јер им зајаше за врат као оно митско биће Бакауф у Ахену и јаше их док им не изобличи личност. За друге, који имају какву-такву меру, он је интегрисан у културни код. Психолошки је алкохол средство за генерисање амнезије која привремено суспендује неку душевну муку. И то је у Музеју речено врцавом досетком: „Алкохол није одговор. Али помаже да заборавиш питање“.