Купио најстарији путнички брод на свету – и потрошио 18 милиона долара претварајући га у хотел

Првобитно коришћен за превоз лука и друге робе, брод „Медина“ је регрутован да помогне америчким напорима у Другом светском рату. Затим је претворена у путнички брод, СС „Рома“, и опремљен дизел мотором пре него што је служио као крстарица под именом MS "Franca C." Године 1977, купила га је хришћанска организација и преименована у МВ „Дулос“ (што на старогрчком значи 'роб'), мисионарски брод и пловећа библиотека.

Током наредне три деценије, брод је препловио преко 360.000 наутичких миља и пристао у преко 100 земаља. Једном су га чак напали гранатама муслимански сепаратисти на Филипинима у терористичком инциденту 1991. године у којем су погинула два мисионара.

Сада, након више од једног века на мору, брод се зауставио – на сувом – у Бинтану, тропском индонежанском острву познатом по одмаралиштима и лепим плажама.

Сингапурски бизнисмен Ерик Соу, најновији власник (или тренутни „стјуард“, како више воли да га зову), провео је последњих 15 година и уложио око 23 милиона сингапурских долара (18 милиона долара) сопственог новца претварајући га у луксузни хотел.

Брод, који се сада зове „Дулос фос“, или „Слуга светлости“ на грчком, стоји на вештачком полуострву у облику сидра, отетог од Јужног кинеског мора посебно за Соуов подухват. Његов огромни пропелер, дуго скривен испод воде, данас је потпуно видљив. Такође је видљива и доња страна трупа брода, дугог 128 метара, који је, попут „Титаниковог“, направљен од челичних плоча спојених заковицама. (Заваривање није било коришћено у бродоградњи до 1930-их.)

Унутра, пролази са ниским плафонима воде до око 100 соба и апартмана. Неки још увек имају кружне прозоре. На другима су тешка метална врата са ручкама које се спуштају надоле, и отварају се на бочне палубе које су некада користили морнари за кретање по броду, али су сада подељене на приватне балконе са погледом на море.

Првобитно отварање хотела 2019. године показало се као погрешан почетак. Строга ограничења путовања због ковида 19 која су увели Индонезија и оближњи Сингапур, чији богати туристи подржавају туристичку економију Бинтана, ефикасно су обуставила рад. Сингапур није у потпуности укинуо граничне мере до 2023. године. Али сада, поново отворен за пословање, Соу се нада да ће привући све, од младих породица до љубитеља поморске историје.

За Соуа запослени на броду-хотелу нису особље, они су „посада“. Гости не спавају у собама, већ у „кабинама“. Нема спратова, већ „палуба“.

Брод је сада, правно гледано, зграда, али Соу тврди да је живот овде толико аутентичан као на броду да неки гости чак „имају морску болест, посебно када погледају кроз прозоре и виде таласе. Али после неколико сати се навикну“.

Спасен са отпада

Пре него што је Соу преузео власништво над бродом 2010. године, његова будућност је изгледала крајње суморно. МВ „Дулос“ више се није сматрао способним за пловидбу – а усклађивање са новим поморским прописима о безбедности путника и спречавању пожара вероватно би захтевало милионе долара додатних улагања.

Бивши власник брода послао га је у сингапурски суви док да чека понуде потенцијалних купаца. Међу заинтересованим странама били су и они који су планирали да га раставе у старо гвожђе.

Ерик Соу који је у то време водио ресторан у троспратном пароброду у стилу „Мисисипија“ на острву Сентоса, сањао је да брод претвори у подухват који би могао да користи хришћанским добротворним циљевима. Упркос томе што није имао јасан план, поднео је победничку понуду од 1,1 милион долара.

Испоставило се да је ово само делић укупних трошкова пројекта. Више од три године, Соу је трошио новац на трошкове пристаништа и одржавање док је лобирао код власти у свом родном Сингапуру да обезбеде сталну локацију. Преговори су пропали, па је тражио даље.

Пронашао је пријемчивије понуђаче у Бинтану, туристичкој енклави – заједничком подухвату индонежанске и сингапурске владе – основаном деведесетих. Након што је у почетку размишљао да свој чамац претвори у плутајући хотел, Со је схватио да би „одржавање била велика главобоља“. Зато је уместо тога предложио да буде на копну.

Жеља му је испуњена и изградња вештачког полуострва је почела 2014. године. Брод у квару је, у међувремену, одвучен – његови мотори су већ били ван употребе – на суседно острво Батам ради реновирања. Али највећи технички изазов је тек требало да уследи: извлачење брода од 6.800 тона на копно.

У октобру 2015. године, тада 101 годину стар брод МВ „Дулос фос“ кренуо је на своје последње океанско путовање од Батама до Бинтана. Морско дно поред његовог последњег почивалишта је ископано како би се створио базен из којег би брод био извучен на обалу.

Да би се враћена уземља поновно слегла потребне су године, чак и деценије, и зато су инжењери пројектовали бетонску платформу димензија 127 x 15 метара – подупрту шиповима забијеним у темељну стену, неки дубљи од 40 метара – на којој би се брод ослањао.

Помоћу огромних ваздушних јастука који су деловали као ваљци, низ механичких витлова вукло је брод више од 177 метара уз привремени насип. Извлачење је трајало седам „напорних“ недеља – три пута дуже него што је планирано.

Очување наслеђа

Реконструкција брода и његово претварање у хотел са пет звездица представљало је још један скуп потешкоћа. Реконфигурација ентеријера захтевала је не само конвенционалне архитекте већ и поморске архитекте како би се осигурало да брод остане конструкционо чврст.

Велики структурни радови укључивали су уклањање резервоара за гориво и преграда како би се проширили скучени смештајни простори. Многе од 93 хотелске кабине сада имају велике прозоре и распоређене су у неколико одељака, у којима данас преноћиште кошта од 105 до 235 долара. Нове водоводне и електричне инсталације, лифтови, степенице за случај пожара и друге безбедносне мере у складу са владиним грађевинским прописима су спроведене.

Међутим, многи остаци поморске прошлости брода остали су нетакнути, од вратила пропелера које изазива клаустрофобију до шест оригиналних чамаца за спасавање који висе са обе стране брода. Стара машинска соба, иако нефункционална, остала је углавном нетакнута и отворена је за посетиоце. Неколико оригиналних смештајних просторија је такође задржано као „кабине за искуство“, док су горње палубе брода такође отворене за посетиоце.

Соу истиче да његови гости нарочито воле да изводе чувену позу Леонарда Дикаприја и Кејт Винслет из филма Титаник на прамцу брода.

Наутички ентеријер брода такође подсећа на историју. Оригинални заковици спасени током реновирања су стална карактеристика намештаја и опреме. „Осећали смо да можемо да сачувамо наслеђе брода“, каже Соу, који свој брод с љубављу назива „великом старом дамом мора“.

Такође, тврди да је свака промена направљена на броду реверзибилна, уколико будући власник буде желео да га врати у океан. Ова могућност, иако мало вероватна, сведочи о раду оригиналних бродоградитеља, истиче Ерик Соу. „Вероватно може да опстане још 111 година“, каже, „али нисам сигуран за себе!“.