Читај ми!

Како је пас украден из Кине изазвао британску помаму за луксузом

Убрзо након што је британска краљица Викторија добила смеђе-белу керушу, малени пас расе каква раније није виђена у Великој Британији постао је једна од најтраженијих луксузних „занимација“ међу припадницима виших класа.

На слици из 1861. коју је наручила британска краљица Викторија, смеђе-бели пекинезер скромно седи на јастуку испред јапанске вазе, гледајући у даљину. Обожавана због своје дивно спљоштене њушке и лавовских црта лица, била је нови додатак краљичиној псећој пратњи.

Раса паса-играчака, која никада раније није виђена у Великој Британији, брзо је постала једна од најтраженијих луксузних „добара“ међу припадницима виших класа.

Али њено нежно држање није било у складу са бруталном прошлошћу.

Годину дана пре него што је немачки уметник Фредерик Вилијам Кејл завршио слику, англо-француске снаге упале су у Стару летњу палату у Пекингу, сравнивши са земљом „Врт савршеног сјаја“ од 860 хектара. Легенда каже да је, док су цар Сјанфенг и његови дворјани бежали од освајача, једна старија тетка одлучила да остане, извршивши самоубиство у својој одаји окружена верним штенцима пекинезера. Војници су узели псе и однели их на Запад, заједно са осталим благом, хиљадама опљачканих драгоцености.

Права прича о Лути

Ова прича о пореклу може бити – барем делимично – измишљена. Али пекинезера са слике је, без икакве сумње, у Британију донео капетан Џон Дан из 99. пука, који је учествовао у пустошењу палате, што је била освета за убиство неколико британских изасланика од стране тадашње владајуће династије Ћинг.

„Људи кажу да је то најсавршенија мала лепотица коју су икада видели“, написао је капетан Дан о псу у свом дневнику. Дан ју је поклонио краљици, а животиња је добила ново име: Лути.

Долазак керуше Лути, заједно са другим пекинезерима који су касније доведени у Британију или узгајани ту, изазвао је помаму међу припадницама високог друштва, што се наставило дуго након смрти краљице Викторије.

Између 1914. и 1962. године, пекинезер је био најпопуларнија раса малих паса у Британији, са 5.809 јединки које је регистровао тамошњи национални Кинолошки клуб на врхунцу помаме, 1950. године.

Према наводима у књизи Пекинезерски споменар (Pekingese Scrapbook), издатој 1954. године, један лорд, у време краља Едварда Седмог (на почетку 20. века) потрошио је „чак 3.000 фунти“ – више од 342.000 евра у данашњем новцу – за „неколико“ паса.

Међу Британцима, ови пси су били прижељкивани као сувенири из „старе Кине“ – романтизоване, мистичне визије империјалне нације која је тада бледела и која је, ослабљена Опијумским ратовима, пропала 1911. године након чега ју је заменила Република Кина.

Узимајући све то у обзир, крађа је била својеврсни печат пекинезера. Историчарка дизајна на британском Краљевском уметничком колеџу Сара Чеанг, 2006. године, у Journal of British Studies наводи да су пси били рекламирани као „прокријумчарени“ из Кине и често повезивани са сензационалним причама о крађи слугу у палати.

Љубитељи су овим животињама такође приписивали оно што је Сара описала као стереотипно „оријенталне“ особине. На пример, веровало се да пекинезери не воле олује са грмљавином због трауме од тропских тајфуна, или да су жути псићи одбијали да се паре са псима друге боје јер су „свесни да је жута била света боја кинеског цара“.

У једној новинској причи из 1912. сугерише се да је Лути било „усамљено“ створење у Бакингемској палати, изопштено од других краљичиних паса којима су сметале њене „оријенталне навике и изглед“.

Имати пекинезера, наводи Сара Чеанг у раду, постало је израз „колонијалне носталгије“ кроз коју су жене могле „конституисати себе и пекинезере као законите наследнике колонијалног богатства“.

Власници су оснивали клубове за узгој и организовали ексклузивне догађаје, попут забаве пекинезера у Лондону 1901. године. Гости су били кинески амбасадор и пекинезери из целе Британије који су седели везани на травњаку док су се њихови власници дружили уз чај.

Фантазија и носталгија

„Пораст популарности ове расе био је део ширег присвајања кинеске (и других азијских) уметности и производа. Као и на слици краљице Викторије на којој је Лути, уметници су често приказивали псе поред источноазијских предмета или одеће у царском стилу како би приказали дух царске Кине“, рекла је Чеангова за Си-Ен-Ен у телефонском интервјуу.

„Била је то комбинација кинеске фантазије и носталгије“, додала је Сара, објашњавајући да су краљевска удружења пекинезера охрабрена чињеницом да су личности попут кинеске царице Циси – која је владала скоро 50 година, а често су је поредили са краљицом Викторијом – такође поседовала ове псе.

Циси, конкубина цара Сјанфенга која је родила његовог сина јединца пре него што је постала де факто владарка након његове смрти (мање од годину дана након што је Стара летња палата опљачкана), можда је најутицајнији власник пекинезера у Кини.

Према наводима у књизи коју је објавио Музеј Палате у Пекингу, царица је држала више од хиљаду паса, од којих су многи били пекинезери, у царским одгајивачницама у Забрањеном граду. Слободно су лутали вртовима палате, а о њима су се старала четири евнуха који би били строго кажњени ако би псе задесиле било какве незгоде, додаје се у публикацији Музеја.

Mиљеник царице Циси, Хаи Лунг (морска видра), пратио ју је где год је ишла и сматран је „првим по важности после саме царице“, рекла је принцеза Дер Линг, навела је Румер Годен у књизи The Butterfly Lions, из 1978. године о историји ове расе паса.

„Њено Величанство је обожавало малу звер. Имао је посебног евнуха који га је чекао и спавао је у великој корпи, довољно великој за бебу”, рекла је принцеза Дер Линг, додајући да је пас добијао специјалне оброке од сецкане џигерице, пиринча и соса које је лично контролисала Циси.

Када је Циси била приморана да побегне из Пекинга током антиимперијалистичке побуне, крајем 19. и почетком 20. века, повела је пекинезере са собом, а како наводе у Музеју Палате, царица је наводно наредила да се остали пси погубе како не би завршили у рукама странаца. 

Промена перцепције

Иако је тачно порекло расе непознато, записи сугеришу да су пекинезери, или пси слични њима, били царски љубимци још у време династије Танг, пре више од једанаест векова. Узгајани да изгледају као мали лавови, што је симбол снаге и заштите у будизму, често су били у власништву богатих. Познато је чак и да су кинески чланови краљевске породице носили мање псе у широким рукавима својих одора.

Међутим, до краја 20. века, пекинезери су изгубили на популарности у Британији због промене моде, каже Сијера Фарел, менаџерка библиотеке и колекција Кинолошког клуба.

Према њеним речима, пекинезери су сматрани симболима луксуза, али и уштогљеног и старомодног. „Од 1970-их па надаље, све је више жена  било запослено и више су тражени кућни љубимци око којих није било потребно толико посла.“

„Пад је пратио растуће упознавање са модерном Кином, што значи да је у време које претходи 1990-им било тешко одржавати фантазију о Кини“, истакла је Сара Чеанг, додајући да су сви постали свесни како комунистичка Кина изгледа, а малени пас се више није уклапао у ту слику.

Лути је угинула у пролеће 1872. године. За разлику од многих паса краљице Викторије, она је била сахрањена у необележеном гробу негде на имању Виндзорског замка. Ни данас се не зна тачно место гроба.

Лутино путовање и мрачнија страна онога што оно представља – последице британског империјализма и културног присвајања – остају релевантни до данас.

петак, 14. јун 2024.
20° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије